Arhiv tekstova

Gančuju

Faljnis, čeljadi moja. Jevo, niki lip dan danas. Na salašu mi malkoc bilo dosadno, pa se smislio natenane isprigledat biciglu, podmazat lanac i pedale, dotegnit šarhanje da mi ne zvone, a kad doduvat gume i kad sam sve to obavio s Božijom pomoću, išlo mi ko podmazano: nisam moro ništa dvared radit. Velim sam sebi u brk: »Ta iđem se ondak i provozat, u selu nisam bio ne pamtim, još prid svece natrpo kruva u ladnjak i nisam mico nigdi cio sičanj«. I tako sidnem ti ja na biciglu i lipo krenem betonom iz Ivković šora pored naše lipe crkve i dođem u selo, kad imam šta i vidit: na svakim drvetu i na onoj oglasnoj table, a po digdi i po tarabama, polipljene one okvirene crnim artije, digdi sa slikom digdi brez, al svudank kogod umro. Bože me prosti, pa kad nam selo fajin ostarilo, dosta mladeži se razišlo po bilim svitu, dosta je očlo u varoš. Vele: lakše njim ić na poso ode u zonu u Crveno selo neg iz Bosne. Hm, pa da niki i ne povirujem u to. Ta iz Bosne ravan drum, prav kugod strila, samo malkoc koči onaj nasrid Somborskog kružni tok. E, kad sam ga spomenio, moram vam ispripovidat za mog pajdaša Perišu. On kad god je išo u varoš biciglom, jal motorićom (onim na baterije), nije znao da triba tirat u krug do mista di ćeš izać neg lipo zaustavi biciglu, zametne je na rame pa priko kružnog toka popriko, i priko zelenog kruga. Tako on tiro dokle god ga nisu vidili rendiri. Srića što nisu bili bisni da ga odru za kaznu već ga samo ismijali i uputili kako triba. Ne bi ja to sazno neg se on povirio mom Josi, al da ne kaže nikom. Sad zna cilo selo, to kugod da je salio vodu u sitašce. Nije to nevolja, čeljadi moja. Nevolja je to što se kod nas u selu sve borme zaustavilo: nemamo poštu pa ovi stari nemaju di otić dignit novce, nemaju di poplaćat kojikake račune a nismo svi pametni i digitalni pa da znamo plaćat internetom. Tušta nji ne zna ni šta je internet. Na priliku, ja jednog pajdaša pito jal iđe na internet, a on veli ma kaki iđem, ta nemam ni pasoš a sad tribaju i ti prigledi. Jeto naša slika te takozvane informatičke pismenosti. Zabadavad se ona glavna gospođa, jal šta li je, falila da će se sva zemlja digitalizovat kad puno svita ni ne zna šta je to. A tek ne zna kako se hasnira. Pa ondak nemamo ni ambulantu di se mož čovik požalit šta mu fali, na zubara smo odavno zaboravili. Šta da vam divanim, u selu nam još jedino aktivno postoji gerontološka mijana. To vam onaj dom di se mož družit ako si penzioner i pit čaja. Šta pit, ta mož se izlivat kugod tekunica toliko je jeptin, al za mlade ništa pod milim Bogom. A baš sam bisan, pa nek se srdi ko oće. Jeto, gledim po našim novinama kako se svega site, svudank se meću vinci i na ono što je bilo prija dvisto-tristo godina, a nikako da se site živog čovika. O živim svitu se niko ne stara. Pa nije l Mala Bosna većinsko rvacko selo? Ode ne triba da se zadrži naš čestit svit? Meni se kandar čini da će naš svit i odaleg pobić kugod što je moro pobić s Rvackog Majura, a svi su tako uvik puni brige. Ma, jeto, ja opet zabrazdio. Ajd, zbogom, čeljadi moja.