Arhiv tekstova
Nova nika vrimena
Faljnis, čeljadi moja. Jeto, od silne dosade ne znam šta ću, pa ko velim da vam se malkoc izjadikujem. Što ja ne volim ovo zimsko vrime, ta lipo ne znam šta ću sam sa sobom. Napolju nije vrime ni za kaki poso, di god se čovik krene svudank loćkavica, staze mi sve iskopane. Nije ni čudo kad i još pokojni baćo opravio prija pedest godina, a sad došla ova nova gospocko demokracka vrimena pa ne dotiče čestitom čoviku ni na ilo, a kamol još na kako majstorisanje. Jeto, opet ja politiziram, a lipo sam sam sebi zapovidio da se manem politike a ne da mi vrag mira. Moraću se otić u crkvu zavitovat svetom Antunu, valjdar ondak neću više politizirat. Nema sad ni ove dvojce moji pajdaša da se bar malo izdivanimo kad se već ne mož prelit. A niki gustiram: i da ima prela, šta bi se na njima i moglo radit? Eee, gospodo draga, na prela se nije išlo samo slavit, krkat krumpirače i pit dobrog vina kugod na ovim modernim gospockim prelima što se pokazivalo svitu u tim velikim svatovskim salama. Prela su vam bila opravljana s vise, kako vele, namena. A najviše da se nuz druženje pomogne domaćinu da priradi poslove di triba fajin rukivi. Na prelo se skupljo svit još u rano poslipodne da se da uradit fajin posla, pa se posli večere slavilo, divanilo i kartalo. Jeto, na priliku, kadgod nije baš bilo mrvljačica pa se najviše kuruzi mrvili na ruku. Na stočiću je u kraju bilo zakovano nazubano gvožđe što su kovači pravili, na stočić se silo i klip po klip žuljalo na to gvožđe i tako se mrvili kuruzi. I to se najviše radilo na prelu da se domaćinu pripravi mrvljeni kuruza, jel su domaćinstva bila puna josaga kog je tribalo naranit priko zime. A žene su isto tako na prelu tkale, štrikale, a i pomagale u pripravljanju postelja od ljuskure jel kuruzi se kadgod brali u ljuskuri i kod kuće se čistili klipovi od ljuskure a od nje se izbiralo ono lipo žuto lišće za postelje. To su obično i bila prva prela. Ilo i piće najčešće nije bilo tako galantno ni bogato kugod na sadašnjim prelima već sasvim obično, domaće i kad šta dođe na red. Isto tako i piće, domaće vino najčešće, a za dicu je bio sok od grožđa, mast kojem se nije dalo da provre već se sok od grožđa prokuvo i zatvorio celofanom i gumicama da se ne pritvori u vino. Tog je bilo na svakom salašu, jel je na svakom bilo i vinograda barem dvi-tri motike. A prelilo se i u korizmu, a onda se peklo kokica; žene se sve takmičile koja će lipče ispucat, peklo se krumpira u kori i bundeva u parasničkim pećima pa kad se ošećere da vidiš lipote a od kolača su vladali prelima listići i šeširići. Svog tog prelskog posla više nema. Sad ovi veliki kombaji još i čutke samelju, a kuruze švićnu u prikolicu. Nema više ni ljuskure, ni ogrizina a ni čutaka na žalost, a one su bile glavni ogriv za sirotinju. No, kako mi se čini, čeljadi moja, jal bar koliko ja odaleg iz Ivković šora vidim, doće opet vrime kad ćemo mi skupljat i čukanjice, pazite šta vam velim, Braniša ne divani u vitar. Ajd, zbogom, i da ste mi dobri lipi i pošteni ko što i sam jesam.
