Arhiv tekstova
Ko će do kraj u soldate
Bać Iva isprva ništa naglunijo na radijonu, sve ni mogo virovat, velu ope će se u leventu. Potli sve pročito i na sokoćalu. Tamo se istom stala javljat svaka šuša i mudrovat brez kraja i konca. Njegova ošla ko mlađe, a vrime ni za biciglanje, ni za špaciranje. Taman se nalego na krevetac, veli malo će trenit, Taksa navro na drot, pokidat se o lajanja. Niko rda na vraci i dere se ko da gori. Bać Iva otiro Taksu natrag i odrezijo vraca. Vidi nikakoga derana, ne mož ga poznat ni po forme, ni po divanu. Malo zanaša ko da došo iz kaki brda. Tijo bać Ive dat nikaku cidulju, veli triba dat krsta da dobijo. »Čekaj, dite, da ja to prvo pročitam. Davno sam reko da više neću davat krsta ako ne znam za čega«, veli bać Iva i stane čitat. »Ajd brže, nemam ja vremena tolko čekat, moram još mnogo toga razdjelit. A i plaćen sam po komadu«, veli deran i stane cupkat. »A jal se to mora uzet? Nit sam ja zoto, nit je to zame. Lipo ti to odnesi nomu budaku što poslo, pa nek on bude soldat, nek zasluži te lipe nadnice što ji zabadva dobija već godina. I... nisam ti ja nikaki komat«, veli bać Iva i da mu cidulju natrag. »E, onda mi moraš potpisat da je neš primit!«, skoleće ga deran. Bać Iva samo zazvo Taksu, a deran u velike žurbe ošo naskak, krsta ni ni dočeko. Samo što bać Iva ošo natrag u kujnu i nalego se, Taksa ope zalajo, al ne nako bisno ko malopri. Samo javijo da niko ide. Za dram se na vrati utvorijo malo dalji rod Franja. On i bać Iva bili nikake povrze, petošesto kolino. Bake jim se jako pazile, ko najrođenije, zoto vada i oni bili dobri. Franja, mlađi o bać Ive dvanajstrinajs godina, dobrostojeći paor, ima i dite o dvajsdevetris. Bistra čeljad obadva, nikad nisu divanili ko priko bundiva, vazdan se o svačega voljili posvitovat sonima koje poštivali i za koje mislili da ji valja poslušat. U politiku se ni jedan ni tijo putat, al svašta voljili znat. Stojali u bać Ivinomu sokaku, pešes kuća dalje. Dite, jedinak, priklane se oženijo, dovejo snaju u kuću. Imu i malo, jedva prišlo po godine. Deran vridan, ni izbiro puno, ošo u službu priko. Veli, ne bi se u vo vrime laćo paoršaga, jako mu nesiguran taj kruv. I bome, ni se privarijo. Vridan, na poslu brzo i avanzovo. Radi za dobre nadnice, a kuća jim ide samo naprid. »Bać Ivo, evo sam svaj zbunit. Malopri bijo nikaki deran, pa nam dono cidulje za leventu. Otkud tako štogoda za me vako matoroga, a take cigre više nisu ni za moje dite. Ne znam šta da radimo? Istina, kažu da se soldati nauču bit muški, da se nauču radit i da nauču sve što nisu naučili doma. A ja se ne možem požalit, moje dite ne spava do podne, sve to naučilo, još odmalena«, veli Franja ka se ispozdravljali i sili zastal. »Ta neka se brinit, neće otoga bit ništa. Malopri taj deran dono i zame taku cidulju. Nit sam tijo uzet, nit dat krsta. A ne boj se, izgleda to triba vlasti, nek se svit zabavi, pa ji neće pitat ništa ozbiljnijega. Čudim se samo i kako nas našli, ka nas na spisku za leventu iz našega sela ima više neg što danas ima čeljadi?«, veli bać Iva i nalje jim svakomu po bukaricu kuvane katarke.
