Arhiv tekstova
Tribaće ope ko svetoga Antuna
Vi blagi dana, ko i svake godine, bać Iva prikršijo no što se zavitovo Svetomu Antunu. Džabe mu potli Tri kralja zapali sviću, izmoli Očenaš i zavituje se da više neće gledat televiziju. Ščim dojdu božićni blagi dani, znade da će vi isprika prikazivat puno lipi filmova. Malo šaljivi, malo dičji, malo starovircki sveti. Dobro znade da će i njemu i njegove srce bit na mistu. Istina, televizija se u njeve kuće gledala i dok jim Marka bijo u gostima, voljijo vidit i čut šta ima novoga u svitu. I onda šta će, obadvoj sidnu š njim i gledu. Bać Iva veli, nek se malo i sokoćalo odmori, već mu dodijalo. I tamo jedni tejedni stali trukovat jedno tejedno, pa jedva čeku da jim kogod štogod odvrati. Takoga oma uvuču u protirivanje, a bome, riči ni ne izbiru, pa znade bit i gadnoga vriđanja. Zoto više ni ne volji ništa ozbiljno odvraćat. Gledali koišta i ka Marka ošo natrag u svit. Jedamput pribacili na štaciju na koje se možu vidit i njevi, a bać Iva ji dosta poznaje. Zapravo, poznavo ji kadgod. Najedamput se sto prikazivat nikaki salaš, ne tako daleko o varoši. »Ajoj, pa ni to naj naš, što se vazdan u divanu utvaro ko da došo isprika, a svaki put zno kazat prijecednik? Znadem da vazdan svisoka gledo i pravijo se veliki gospodar. Otkud on najedamput salašar?«, pita bać Ivina ka prikazali gazdu. Bać Iva se zablendo u televiziju ko tele u šarena vrata. Sam sebe ni mogo virovat koga vidi, a ka sto divanit, sam sebe ni mogo virovat ni šta čuje. Vaj se razdivanijo, reko bi po njemu kako se lipo može živit o salaša i o paoršaga. Jedino ni reko otkud mu taki lipi salaš, ka njegovi poznati velu da mu ni osto o dade i matere, neg ga kupijo. Kupijo i dosta zemlje oko salaša, vada se pripravijo za pravi paoršag. Ope ni što ga dobro poznaju, velu dobijo dosta novaca i odvud i isprika, pa ga i lipo opravijo. I eto, lipo se na televizije utvara, ne bi mu nikaku zamirku našo ni Najštosezasvepita. Više ni ne divani ko da je isprika. Ne divani ni kako divanili njegovi stari. Vada sve najedamput zaboravijo. Znade već kazat i bre i mleko... bać Iva bi puko o jada ka tako štogoda vidi i čuje. Al ope, misli se, stari kažu umiljato jagnje dvi ovce sisa. A vaj oduvik zno komu se triba umiljavat. »Tomu ništa u životu ni bilo zabadva. Brzo, ščim ga naši izbirnili, zaboravijo kako smo ga vodali o sela do sela, divanili o njega sve najlipše. Nas prve šljoknijo«, veli bać Iva nako ko za se, duboko izdane i otrne televiziju. Njegova ga samo čudno pogledala i ošla zamisit malo paretaka. Veli, možda će kogod i nait, pa sramota ako nemaš šta metnit nastal. Dan za danom, došli i prošli svi blagi dani. Ka prošla i Tri kralja, bać Iva latijo veliku sviću što niki dan kupijo, navuko se u pršnjak, metnijo šešir na glavu i uputijo se ko Svetoga Antuna. Veli, zapaliće mu sviću, ovaj put će izmolit tri Očenaša i zavitovat se da više zaživota neće gledat televiziju, toliko mu se omrazila. Ošo u papuča. Misli se, poslidnji godina nike čudne zime. Ne prvi put, Tri kralja prošla, a iz vojata još ni dono ni šubaru, ni pakliju, ni cokule. A snig će vada za Uskrs.
