Arhiv tekstova
Prelenje
Faljnis, čeljadi moja. Jevo, ja i Joso zasili ode kod mene u litnju kujnu. Ja kuvam sitan krumpir u kori za svinje, a Joso mi pravi društvo da mi nije dosadno, a pomalo se i sićamo kako je kadgod bilo. Čitali smo u novini niki dan, svaka treća strana ima reklamu za kojikaka prela. Te se odvija ode, te se odvija onde, a sve nika skupa mista; gospocke mijane, pa vake salvete, naki stoci, skupa i svečana večera... Jeto kaki smo svit postali. Veli Joso dok miša krumpir da se ne uvati za dno kotla: »Jel se ti sićaš, moj Braniša, kadgodašnji prela? Ta ni izbliza nisu bila vaka nakinđurena. Svit se skupio na čijem salašu, svako je pono od kuće šta će radit na prelu, majke i mame najčešće ponele preslice i vunu, jal već ispredenu pa je samo tribalo namotavat u klupko, muška čeljad se latila pa pripravila kuruza za mrvljenje, nije onda svaka kuća imala mrvljačicu, bila je lipo šamedla, na njoj ukovan gvozden, zvali ga ‘češalj’ i na njeg se strugo klip kuruza a zrna padala u košar. E tek kad se poso poradio, onda se pripravila večera, najčešće krumpirača a digdi i suva rana. Poilo se, pripovidalo i šalilo do kog doba. Bilo je i pisme i svirke jel na svakim prelu je svit bijo izmišan, ni se dilijo kugod sad. Sad mladež ni da čuje da ode di ima stariji, sve njim sramota, sveca njim dičijeg. Stide se svoji, zato nam tako i iđe i svako na nas baca balac«. U pravu je moj rođo. I ja se dobro sićam naši prela, bilo je nji dvi vrste. Bilo je i oni »zvanični«, ta se obično pravila nediljom posli disnotora i bila su samo za rođene. Tako sam i ja dobio od moje tete Cilike za prelo lipu košulju, a Jela štof za ruvo, i danas mi košulja u životu. Taka prela se pravila obično kad se kogod blizak rod oženi jal uda. Sad tog ima vrlo ritko. Izumrlo, nažalost. Došlo moderno vrime, ni svatovi nisu kaki su bili. Nikad neću zaboravit kad smo kod jedne sestre očli na litnju kujnu srušit odžak pa propali u tavan zajedno sa svircima. Došli doli sve uprašeni, na tavanu se nakupili buva, al ništa nam nije falilo, veselje se nastavilo do posli podne. Sad kad sam bio poslidnji put u svatovi, nika svečana sala, lipo iskićena; svi gledimo jedni u druge, valjdar izgledanje ko je koliko potrošio na ruvo. Pondak malkoc doli, i cipele triba izgledat. Svirci kunjali u njevoj ćoši, svaki po sata pauza, ili i pili pa posli ponoći kući i gotovi svatovi. Eeee, kadgodašnji svatovi, čeljadi moja, pod šatrom! Svirci sviraje od gosta do gosta, sve njim drago jel znadu da nije zabadavad, veselo i staro i mlado. Popilo se akov vina, al pak, taki je red. Ta, jel su svatovi jel nisu? Jedan moj stričko je kad sam se ja ženio krenio čerez sebe ispod šatre i valjdar se izgubio. Po Ivković šora smo obašli dok ga nismo našli, baš je fajin bijo veso. Sad ne smiš ništa jel tiraš limuzinu, kazne velike, bodovi... Ni za čeg nemamo kada. Samo letimo ko muve brez glave, a posli kad se pitamo di smo bili – nigdi, šta smo radili – ništa, Jeto to je ovo naše moderno vrime: ne smiš ovo, ne smiš ono. I kerovi imadu više prava neg čovik. Ajd, zbogom.
