Arhiv tekstova Arhiv tekstova

Oda subotičkom golubu

»Golubaru je najdraže kad vidi mlade, ko i materi kad vidi dite svoje«. Treba li veće potvrde i iskrenijih riječi od ovih Ivana Tumbasa, subotičkog golubara, koje govore o njegovoj ogromnoj ljubavi i strasti prema golubu i golubarstvu kojim se bavi pola stoljeća? A da mu je toliko stalo do ove ptice i očuvanja ovog sporta, tj. hobija, koji polako nestaje s naših prostora, potvrđuje i činjenica da priprema knjigu o subotičkom kružnom golubu, kao podsjetnik o održavanju rase i u nadi da će privući mlađe generacije i potaknuti ih na nastavak njegovanja dugogodišnje tradicije golubarstva u Subotici.

Ljubav u genima

Ivan Tumbas je gotovo cijeli svoj život golubar i uz ove pernate životinje je odrastao, jer su ih imali i njegovi preci koji su mu tu ljubav usadili od malih nogu.
»Moj tetak Andrija Ušumović – Buržuj, tako smo ga zvali, došo je rad mene motorbiciglom, bio sam 6-7 godina, da odemo vidit golbove kod bać Stipana Hauzera Dulića u Žednik na salaš. Gledali smo i i ja sam pito jel ima jedan par golbova da mi proda, a on meni kaže: ‘Derane, ti toliko nemaš novaca’. Bio sam jako utučen i već smo krenili iz ledine napolje i izaćemo na vrataca, a on kaže mom tetku: ‘Andrija, čekaj, iđem ja donet jedan par golbova’. On ih donese i od tada ja ove golbove držim. Držim ih iz ljubavi i poštovanja prema ostalim ljudima koji više nema, a koji su živili čitav život za ovog goluba. Tako i ja sad činim, i to sad već 50 godina«, započinje svoju priču Ivan.
Golubove su držali i njegov otac, djed, stric, ujo, a u Šandoru, gdje je rođen i gdje i sad živi, u skoro svakoj drugoj kući je, kaže, bio golubar i puno djece je odmah zavoljelo golubove. Prisjeća se tako Ivan i svog prvog odlaska na Golupčiju pecu, te početaka bavljenja golubarstvom.
»Sićam se prvi put kad sam išo s mojim ocom kod Ćurine mijane, tamo je bila golupčija peca, to je za mene bio doživljaj. Kad sam posto čavrgan, malo stariji, onda je meni bio čar prodat goluba, pa ću imat malo novaca, pa ću kupit drugog i tako sam počo stvarat jednu vrstu golbova koju sam dobio od tog čovika iz Žednika. Nastavio sam gajenje tog goluba da bi izveo od nji štogod još savršenije, da bi imo genetiku koja bi bila slična i jednom i drugom golubu. Kad sam bio deran, imo sam više golbova, al kad sam došo iz vojske, gledo sam da i bude manje, al da bude kvalitete, a svaki škart se moro otklonit. Tako sam uvik pravio selekciju i dolazio do tog da imam sve lipče i lipče golbove«, kaže Ivan, dodajući kako sad ima oko 200 golubova, četiri rase, ali se bazira na jednu.
»To je golub dereš, kojeg sam za dar dobio od bać Stipana, i to sam prisvojio sebi da mi je to najdraža vrsta golbova. Svi znaju za mene i svi znaju koja je cina golbova kod Ivice. Za njeg se mož dobit i 100 eura. Al držim zato i sve ostale vrste kvalitetno, a to su fekete, modri, vereš, šarge, sve subotički kružni golbovi«.
Na pitanje kako golupčar prepoznaje kvalitetnog goluba, Ivan Tumbas me prije odgovora ispravlja, tj. ističe da on nije golupčar već golubar. 
»Subotički kazano – golupčar je taj što vaća golbove od komšije, a golubar je onaj što i ima golbove, a i odranjiva i da bi imo štogod lipče i da bi mogo to pokazat. Tu je velika razlika.«
A za prepoznavanje kvalitetnog goluba kaže: 
»Svaki golub ima svoje odlike. Čovik koji se razumi u goluba, uvik gleda šta je bitno, a bitno je da ima lipu kapu, lipo perje, da mu je boja dominantna, da su mu oči kako po standardu tribaju bit, da mu je visina tila srazmerna.«
Prisjećajući se mog pokojnog dida Lajče Bačića, velikog subotičkog golubara, s kojim sam provodila puno vremena među njegovim golubovima u kući u Novom selu, pitala sam Ivana postoje li i danas druženja nedjeljom poslije Golupčije pece, a prije ručka.
»Kadgod bi se nediljom, posli crkve, obavezno išlo na Golupčiju pecu, a posli kod koga da se puštaje golbovi. To je i sad ostalo, al puno je drukčije. Sad je, recimo, Golupčija peca na Svinjskoj peci, tamo kod Subotičkog hipodroma. To je na vitru, napravljena je makar kako, da ljudi ne mogu ni divanit. Tamo ima jedna mijana pri Konjičkom klubu, tamo odemo popit kafu i eto to je druženje. A druženja nediljom kod kuće prija užne i danas ima, to je ostalo u ljudima, to je tradicija koju i sad čuvamo.«

Poslovi oko golubova, Udruženje, izložbe...

Poslova i obveza oko životinja, ljubimaca, u ovom slučaju oko golubova, ima tijekom cijele godine, a svako godišnje doba, dodaje Ivan, ima svoje draži.
»Zimni uslovi su najgori za goluba. On triba mirovat. Sad su mi u golubnjaku golbovi selektirani, tj. ženke su odvojene od mužjaka. One se moraje odmarat, jel da su zajedno one bi opet nosile jaja i onda se golubica iznosi, a ona četri-pet puta mož snest jaje u toku godine i posli više nije za to. U zimsko dobo se golbovi i vakcinišu i to ja sam radim, a odem i nekim mojim prijateljima. Jako pazim na ishranu, pratim higijenu, a likove nabavljam iz Nemačke, Francuske, Holandije. U proliće i spajam, pa se sparivaje i ženka za nedilju jel dvi snese jaja, na njima leži 21 dan posli čega se izlegu mladi. Golubaru je najdraže kad vidi mlade, ko i materi kad vidi dite svoje. Tako i golubar kad vidi ono svoje prvo golupče, pa gledaš ovaj lip, ovaj nije, ovaj je ovaki, onaj onaki, pa dođu drugi i gledamo i svi smo zaokupljeni tim golubom. Dok su mali, mećem im prstenove, na kojima je broj i zemlja porikla i po kojima se zna da sam ja njev vlasnik.«
Ivan Tumbas član je sekcije subotičkih kružnih golubova pri Udruženju sitnih životinja, koja broji oko 60 učlanjenih golubara iz Subotice i okolnih naselja, međutim, njen rad je otežan budući da se radi na volonterskoj osnovi te u neodgovarajućem prostoru.
»Grad nam je oduzeo naše prostorije koje su bile na Kvantaškoj peci i sad smo skučeni u nikoj prostoriji od deset kvadrata priko puta Nepkera. Tamo ne mož stat deset ljudi pa kad imamo sastanke to organizujemo u nikoj mijani, na nikom salašu jel kod koga kod kuće. To bude skromno druženje«, navodi Ivan, prisjećajući se kako golubari pamte mnogo ljepša vremena za vrijeme bivše Jugoslavije.
»Onda je bila normalna suradnja med golubarima iz svih država i bilo je normalno da možmo izlagat svugdi, i za naše golbove smo, recimo u Francuskoj, dobili grand prix nagrade. Ukidanjem Jugoslavije je, nažalost, došlo do tog da su se odvajanjem republika, odvajala i udruženja. Suradnja između Hrvatske i Srbije postoji i sad, al je manja i otežanija, jel je Hrvatska u EU, a mi smo samo na basamagi. To je zdravo daleko. A kad mi dođemo dotleg, ko zna šta će bit. Sad nije jednostavno, odnosno jeptino, iznet iz Srbije goluba napolje u svit. Za to tribaš imat od veterinara propratne papire koji jako puno koštaje. Jedan cigurno košta 100 eura, a teško da u ovoj krizi za jednog idealnog goluba možeš dobit 100 eura. Prija je taj isti golub vridio konja, junicu jel kravu s teletom«, kaže Ivan koji, kada su u pitanju diplome i pehari, među ostalim ima titulu prvaka s izložbi u Novom Sadu, Somboru, Subotici.

U pripremi knjiga o subotičkom kružnom golubu

Zbog činjenice da golubarstvo polako nestaje i da golubari, kako ističe Tumbas, nemaju nikakvu perspektivu za dalje jer nema mladih koji bi se tim htjeli baviti, odnosno kome bi to ostavili u nasljedstvo, odlučio je izdati knjigu o golubovima, koja je u pripremi.
»Ta knjiga govori o subotičkom kružnom golubu. Tu postoji nikoliko rasa i ja sam piso o svakoj od nji. Koristio sam literaturu standarda koje su ljudi prija pisali. Al u svakom standardu imaš propuste, a tu su i nike nejasne riči. Slikovito, želim da taj standard bude na jednoj, a na drugoj stranici da bude slika goluba. To bi plasiro i u elektronske medije i možda se to kome iz mlađe generacije zasviđa i zavoli to kad vidi. Jel će kogagod iz inostranstva privuć taj naš golub, pa ćemo ga moć plasirat napolje. Druga, a bitnija stvar je ta da u Subotici to još niko nije uradio tako, plasiro knjigu o subotičkom golubu. To su uradili Somborci sa svojim golbovima, Novosađani sa svojim, a od Subočana niko. Knjiga će se zvat Subotički kružni golub, zato što golbovi uvik lete ukrug. Cilj je pokazat da u Subotici postoji subotički golub koji ima kvaliteta, veliku povist i koji nije pripoznat u svitu«, ističe na kraju razgovora šandorski golubar Ivan Tumbas. 
I. Petrekanić Sič

  • Doček NS2020
  • Hrvatsko Nacionalno Vijeće
  • Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata
  • RS APV Pokrainska Vlada
  • VRHRS
  • DUZHIRH
  • Hrvatska Matica Iseljenika
  • DigitalDay