Faljnis, čeljadi. Nisam vam ni pripovido kako sam prošo prid ove svece. Bili mi pomoć mom rođi Josi vaćat prasice. Jedva i siroma poprodavo kojikakoj rodbini i starim pajdašima. Ovim nakupcima nisu tribali ni za lik. Vele da nemaju ni oni di s njima. Svatova više nema, zabranjeno, nema ni dočeka nijedne nove godine, ni proslave Silvestera, ni imendana, a božem prosti nisu dali ni čeljadima slavu proslavit, koji slave. Di će čovik cilo prase za petero čeljadi koliko se smilo skupit? Božem prosti, mi kugod da smo bili na robiji a ne u boli. Neg, da ne zaboravim: lipo se mi za jutra skupili kod Jose na salaš, okripili se kaki je red sa zamedljanim sokom od jabuka al propuštenim kroz civi, iskapili kafu pa ajd u svinjak na poso. Vaki kaki smo mladi i okretni zavukli se u svinjak, a on valjda pravljen još za vrime našeg zajedničkog pradide. Nabijanica, doli izmišana slama ko da je prikrupljena s pravom pa kad su se prasici poplašili pa skočili, tako se zaprašilo kugod da nas kogod poso onim finim litnjim pravom što utaru kombaji i traktori liti kad se vrše, a mi sva trojica u kašljanje, mal se ne pogušismo, Periši oči iskočile kugod raku, a kolutaju kugod kuglje kad se izvlači ona tombola. Ma, šta divanit? Kojikako smo i inkab uspili istirat u obor i povaćat na jedvite jade. Posidali i srićni i zadovoljni što smo obavili poso i pridali prasice beleru; latili se aldumašča kad se Periša opet iskolačio i niki umirio kugod da ga kogod uvatio u šteti jal ga kaki ker iznenada ugrizo di ne triba. Mi ga taman tili pitat koji mu andrak kad i nas obodvojcu u isti ma ništa spopalo grist. Huuu, pa sve gmili po nogama i svrbi kugod sam vrag. Daj, brže-bolje se pozavlačili ko di, pa u skidanje kad ono čitav buljuk buva, oni sitni, svinjski, dosadni. Gmili a i grize. Na brzinu se malo otresli i trk svaki na svoj salaš. Na sriću, ja sam još imo onog starovinskog buvača. Znate onog u onoj trouglastoj kutiji, pa sam se dobro poso i oma se poizvrćale. Josi nije falilo ništa. On veli da se samo malkoc istrese, pa valjda je i naviko. Ta to su njegove buve nalte? Al Periša nam nasrado: on nije oma ni kazo njegovoj gospoji neg razno buve po cilom salašu. Njegova došla, pa pita za buvač jal imamo. Ta dao sam da šta sam, al samo zbog nje i dice njim. Da je za onog huncuta, dočeko bi par dana, nek se malo škraba, ha-ha-ha. Al pravo da vam velim, sve mi niko bilo drago. Ta, to je kadgod bila muka na svakom salašu di je bilo ti kvrdžavi domaći svinja. Uvik smo se s buvama ratovali. Bilo je tute svega: i cirika i vijanja oko salaša. A sad nema buva, al nema ni salaša. A i na ono malo što ima sad na njima oni gospocki svinji. Valjdar bi pokrepavali da dobiju one kadgodašnje starovinske buve. Kadgod su i kazli da na salašu na kojim nema buva, nema borme ni života, to je zdravo siromaški. Doduše, ima nam i sad ko pit krv, ovi na dvi noge, a buve nam ni ne fale. A i one su mala dica spram ovi sadašnji što je piju nama seljacima a i rabadžijama. Neg, zbogom, čeljadi moja. Iđem ja štogod švragat, pa na večeru.