Arhiv tekstova
Sve prolazi
Faljnis, čeljadi moja. Jevo, mi se baš skupili ode kod Periše na salašu pa divanimo. Ta, o čem drugim neg od stari vrimena. Jeto, nas trojca smo fajin ovi zimski svetaca otpravili i borme proslavili. Ha, bilo je svakakog, i lipog i borme i manje lipog, što bi čovik kazo tužnog. Jednog se Božića baš tužno uvik sitim. To je kad mi mater umrla na svetog Stipana, oma zorom. Sad mi Božić uvik nikako bude tužan. Al šta mož čovik, sve je to u Božijim rukama. Ostalo mi lipa sićanja, a Božiću se i dalje radujem slaveći ga s dicom i unukama. Doduše, sad sve ništa iđe na moderan način. Ovaj kompjutorski moderni val nas nosi i gotovo. A kadgod smo mi to drugačije, borme. Na Badnje veče posli večere se išlo obavezno čestitat Badnje veče po cilom šoru od Somborskog puta do Frljaze, pa i do Mirgeša. Al, ajak! Nije to bilo obično iđište. To se lipo načađavile obrve, okrenio kožu’ i šubara naopako, namaškaralo svakojakim mazalima, dobro podmazali švigarovi na bičovima pa se pucalo šorom da je sve zvonilo. Bilo je i malkoc neslani šala. Na priliku, vašange su znale porušit katlanku, provalit u karmić, privrnit koju klupu kuružne u guvnu. Al to je bilo ritko, naviše je to prošlo u veselju i božićnoj pismi. Kad bi se obašo šor, onda bi se vašange dogovorile di će ostat na kartaniji sve do ponoćnice. Posli se išlo na salaš i prvo se ila pača. Ni se moglo zamislit kod nas ode u Ivković šoru božićno jutro brez pača. Nikad neću zaboravit kad smo se mi jedne godine, mislim ako se dobro sićam tamo krajom šezdeseti jal početkom sedamdeseti kad se nako divanilo da iđu na Misec, pa na televiziji se gledalo pa šta ti ja znam di. E, mi rišili da ćemo opravit našeg Josu u svemirca. Periša je našo u guvnu staru pocinčanu al probušenu kačicu, izbili mi njozi dno i otrgli zaklopac, a na glavu opravili šlem od isto nike stare kane za mliko i svemirac samo taki. Doduše, bio fajin zarđan al to nije smetalo da iđemo šorom i komedijamo se. Pomalo smo lupali u stare laboške i lavore, a pomalo borme i po Josi. Ne znaš šta je lipče zvonilo, obašli čitav šor, Frljazu s ove strane dola. Prošlo vrime i triba se spremat na ponoćnicu, a mi nikako ne možemo razmontirat svemirca. Iz kačice smo ga kojikako i izvukli, doduše dosta se dero, al kravljača neće nikako da sađe s glave. Hu, nevolje, čeljadi! I sitimo se mi, pa odveli Josu kod bać Jaše kovača. On se prvo dobro ismijo, pa se latio posla. Uzo niku oštru štemajzlu i kvrc vamo kvrc tamo i oslobodi se Joso. Periša gledo u njeg, pa ni pet-ni šest veli: »Meni svedno, braca, al nako si bio fajin lipči«. Jedva smo ga smirili, vijo je Perišu skroz do crkve. To vam velim, to su bila lipa vrimena a ne sad ovo »onlajn«. Borme, ako vako nastave, svit će se skroz otuđit, neće poznat ni rod rođenog a kamol ko kadgod ić slavit. Doduše, kandar su malkoc popuštile mire. Izgleda da ni ta boleština ne radi svecima, al cigurno će štogod opet izgustirat dokle god nas ne pokalame ko josag. Neg, ajd zbogom. Jeto, izdivanio sam se pa iđem radit. Prošli sveci, sad sve valja, a poslu nikad kraja.
