Arhiv tekstova
Babo i šanta
Faljnis, čeljadi moja. Jevo, mi se opet skupili u ovu moju litnjo-zimsku kujnu. Kako »ko«? Pa, ja, Joso i Periša. Ode ni nema već drugog, sve se razbižalo jal pomrlo u šoru al mi se još ne damo. Držimo prvo politički kvorum, a kad se bar triput posvađamo, priđemo na ove naše, domaćinske teme. Koliki smo još mi domaćini, to ćemo tek vidit jel tušta tog već ne razumimo, a nismo ni vridni Bog zna kako privridit. Što kazo Periša niki dan nama trojci: kad bi sabrali godine, zapamtili bi Ferenc Jošku kad je nosio pelene. Na kraju politiziranja me baš moj Joso dobro nasmijo. Veli da je sad ciguran da nema tu vražiju koronu, šta li je. Mi ga pitali kako je do tog došo, a on veli da se s njom izgubi miris a Perišine se noge toliko oste, kaže, da se i pauk u ćoši niki ošamutio pa samo visi na paučini, ni tamo ni vamo ne iđe. Periša, huncut je to samo taki, mirno prićutio našu smijuriju i veli da je niki dan pročito u novini da jedan čovik iz jednog sela zdravo cuje i dili zabadavad očišćene prasice. Veli: starima i sirotima će i kući donet. Mi ga pogledali, pa se začudili. Ta jel je dotleg došlo? Al kad se sitimo, borme i kod nas u selu ima velke muke s prodajom prasica i jaganjaca. Ajd, na stranu što je cina nikaka, al nikom ni ne tribadu. Nakupci i prikupci nude nike smišne novce, a kad čovik i na nji pristane onda vele za dvi-tri nedilje, jal čak i misec dana će mu tribat. Bože moj, to ondak neće bit prase već ranjenik. A i proće i sveci, pa kome će tek ondak bit do prasećijeg? Kad se čovik malkoc bolje smisli, pa i kojikake mijane su zatvorili. Nema više pravljačine oni lipi veliki dočeka ni svetaca ni Nove godine na Silvester. Čeljad pravoslavne vire ni na slavu nisu mogli imat više od petero gostivi, oma bi ji komšije prijavljivale da krše nika pravila. A ko je smislio ta pravila i koliko ona pomažu u toj borbi protiv ove novokomponovane gripe sam vrag zna. Pa i onda ko mož poist toliku prasetinu, pitam ja vas? Ovi mladi puno nji neće ni doć iz drugi država obać starinu, a starina nije vridna ist; jednima ne da doktor, drugi nije vridan ni da oće. Na priliku, šta nama dvojima triba? Po komadić, i gotovo. A kadgod, borme, Braniša mogo ispraznit oval skoro i sam. Neće to valjat, čeljadi. Vrti glavom moj Joso, a kad on zavrće s njegovom glavom tu se štogod i promućka, virujte mi. Nije se on zabadavad manio josaga još priklani. Meni, da vam pravo izdivanim, zdravo ovo državno stanje smeta pa nek divani ko šta oće. Jeto, na priliku, ta druženja, divani, podikadgod još uvik smo opravili kartanije a di sad išta od tog mož! Doduše, još bi kartanija i mogla; mi tiramo filka s madžarskim kartama. To iđe u pet, babo viče a šanta sigra. Babo je makov doljnjak, a šanta je crvena sedmica, za ove mlađe da pojasnim mada oni kanda ne znadu ni šta su madžarske karte a kamol babo i šanta. Kad bi, na priliku, i očli nas pet, al di bi žene? I one vole prelit, malkoc divanit, što moja snaš Jela veli – plećkat. A nema nam ko ni kafu skuvat, napeć kokica... Ma, biće nikako. Ajd, čeljadi moja, lipo provedite još to malkc svetaca što je ostalo. Zbogom.
