Arhiv tekstova
Svi bi samo tala
Ve jeseni grebencijaši vazdan navišćivu sunce, al nikako se izvuć iz magli. Otkako Marka ošo natrag, bać Iva ne zna šta bi o dosade. Ne mili mu se ni u dvor izajt, o magle ga oma uvati niko ripanje. Nema ni mačka ni Takse, ko zna di se pozavlačili. Makar bi njima koišta divanijo, svejedno što ga ne razumu. Zapalijo radijon da čuje šta je novoga, velu, upravo počela zima. Danas to oni isapu u minut. Već se svaj ušvago u kujne. Vi dana je vazdan sam. Njegova malo, malo, otide ko mlađe, triba pripazit na malo ako ima kakagod posla. A ko i u svake kuće, posla vazdan ima. Bać Ivu ko da svi dobri zaboravili. Niko ni da naide, makar malo na divan. Ne bi se divanili samo tako, ima još dudovače, a i katarka lipo uzrila. Misli se, ni ni čudo. Njegov pajta poštaš ošo u penziju, pa ga više ne mož ni u selu vidit. Kuršmita već davno nemu, a ni vaj iz varoši više ne dolazi, nema rad čega. Puno marve u selu zatučeno, sve više paora sapi kako nema nikake asne držat je, ispada da više pojidu neg što koštu. A vamo, ka ti štogod prinesu na prikolice, jal kaki polić jal bašću pooru, ne znu koliko bi uzeli, vada jim niko mora platit zono što jim država već godina radi. Bać Iva je vi dana najviše doma, ne volji nikuda po magluštine, a ruku na srce, već ne zna ni jal bi se tribalo i ve gripe bojat, ka svako drugače divani i na radijonu i po novina, a najviše na sokoćalu. Sve mu to dodijalo, zaželjijo se divana sa živim svitom. Latijo ambrelo, veli malo će se prošpacirat kroselo. Samo što zakoračijo u gank, niko sto rdat na vraca. Odrezijo, na vraci nikaka sitna ženica. Jedva je pozno, nikaka jim povrza priko matere, zvali je teta sa otegnito e. Ona i njezni prija stojali dvi kuće dalje o njegovi bake i dide. Bili neiskazana sirotinja, a imali osam dice. Napatili se, samo oni znadu kako ji otranili, al jim sva dica koišta posvršavala. Jedni zanate, jedni i malo veće škule. I svi se razišli, jedni ošli u bili svit, a drugi u velike varoši. Jedino se najmlađi ni nikako ženijo, za njega mislili da će ostat na očinstvu. Na kraj mu se i pridali i sve pisali, al on za nikoliko godina prodo ti par lančića tala i ošo u svit. Ostala samo kuća, danas i ona zarušita. Jedino se za njega ne zna di je i šta je. Teta i tetak ostali sami, ko da su brez roda i poroda. Sva druga dica bila dobrostojeća. Svako o nji ima kuće sa pešes staja. Možu se ganjat po njima. Jedino se u selu čudili kaki to ispali ljudi, ni ko jednoga ni bilo mista za dadu i mater, makar i u kakegod budžarice. Godine prolazile, isprva dica koikad i dolazila. Nakupovala bi jim svašta što se neće pokvarit, ostavila bi jim i novaca. Kroz godine se i dolasci proriđali. Na kraj i pristali, dade i matere zamirala što tala ostavili samo najmlađemu. Teta, još više tetak, venili za njima. Jedno veče on samo zaspo, a ujtru se ni probudijo. Tetu odneli u varoš u dom, niviše bila kadra poslužit se sama. Jedino je bać Iva nikoliko put obišo, ni mu to zaboravila. Malo se i otripala i evo, došla zove blage dane u selo, veli makar će čestitat Božić nima koje je po dobru ubatrdala.
