Arhiv tekstova
Buđelar
Faljnis, čeljadi moja. Nikako da vam se već dospijem javit, sve me stisnilo. Što kažu: sto nevolja. Ova moja me natirala da mažem kujnu. Velim joj: »Ta di ‘š mazat sad prid Materice, Bože iz ženom; to se radi s prolića a ne sad«. A ona meni veli da sam zdravo starovinski. Kadgod se borme samo krečom i freskom farbom mazalo, a sad ima ti moderni farba u onim kanama. Vele da zamazivaju svakake jame, a ni na ruvu ne ostaju kad se slučajno ožulja čovik kad dođe kući u sitne sate. Namignila na komšincu Lucu, pa tira dalje: »A ima tu taki što su iđuć na salaš ožuljali obadva ramena«. »Dobro, dobro«, velim ja, jel vidim da će krenit i ozbiljan divan. A divan je na priliku o meni. Velim ja njoj: »Jevo, latiću se pa ću ti umazat tu kujnu, al kad su take dobre te farbe zašto triba mackat i s prolića i s jeseni? Jeto, pa baš mi ne iđe u ovu moju glavurdu pa nek kaže ko šta oće«. »Samo ti umaži tu kujnu i ne mišaj se meni u moj poso«, veli ona sad već nakostrušene konđe. A ja onda lagacko izvitrim. Velim vam: ni se dobro svađat sa ženama. Moj komšo Periša se jedared tako istiravo i svađo, pa borme bio na suvoj rani nedilju dana. »Snaću se ja i za taj kablić farbe«, mislim se, »samo se ti nemoj uzjogunit sad prid svece, a buđelar mi prazan i suv ko Bećar atar«. Ded, triba ovo, ded ono, a sve dvared na cini osim naše paorske robe. Na priliku, jaja su i dalje pošto su bila još za vrime one prijašnje vlasti. Niko se, borme, nije sitio da i naše malkoc odigne, pa da i nama salašarima ostane po koja krajcara. Nas se site samo kad triba povisit porez, jal kake druge davačine u džak brez dnola, a ovi na vlasti stalno viču da nije dosta. Baš se pitam dokleg? Jel vaki mali je vrlo malo ostalo. Fajin salaša je porušito, mladež na drugim mistu traži kruva a velike gazde koliko znam porez ni ne plaćaju, tako bar pišu novine. Oni par što još smiju pisat to malo istine što nam ostala. Kadgod, čeljadi, nije stalno bilo kojikaki svakaki visti; te ovaj ovo, te onaj ono. Da bi štogod došlo na televiziju, borme je moralo bit zdravo veliko. A sad, ha pa još malo će javljat ko je kad kinio. Periša do sad ćutio, a sad i on u smij, pa veli: »Ta di ti živiš? Ta o kijanju nemoj ni divanit: svaki dan ima kojikaki visti o ovoj novoj boli, sve nam se već javna čeljad porazboljavala, popovi isto, a jeto svit se još, fala Bogu, drži makar već u firmama meću mašine što divane koliko si zdrav i koliku imaš vatru. I u našoj varoši ima taka jedna. Jeto, da ne poviruješ. A još kaže da iđeš dalje jal da odeš bliže njozi. Misto te mašine bolje da su nakupovali mikulaša za tu dičicu od rabadžija, već poklončiće ni ne spominju«. »Sram i bilo«, veli moja. A ona se opšte, ko velim, ne razumi u politiku. Neg, čeljadi moja, ja se bojim tog kalamljenja. Ta čim vidim špricu, ja se prikošedim u nesvist. Ni mi bilo dobro ni kad je naš najbolji veterinar, bać Lazo Žegarac, kadgod kalamio vaške isprid doma a kamol da mene kalame. Valjdar neće do tog doć. Dosta nam i ove siromaške nevolje, još i da nas kalame. Zbogom, čeljadi.
