Arhiv tekstova
Pod križ kanda
Faljnis, čeljadi moja. Jevo, mi se opet skupili pa povirivamo ispod mojeg ambetuša kroz zamrznutu pendžer napolje doli prema Ivković šoru. Pada već lagano mračak, ne mož čovik ni glavu promolit od ladnoće; dunio gornjak, niki suv a ladan ko da je kogod otvorio kaki zamrzivač. Periša se pravi rabar, pa se smije i veli nam da nam to od matorosti: »Kako se kadgod niste bunili kad smo prtili snig priko kolina šorom da bi očli na kartaniju čak u Frljazu?«. Ima, doduše, i pravo. Kadgod nismo drćali, bili orni na svaki poso a i borme na svaku uncutariju. Doduše, i sad znamo pokadgod opravit komendiju kugod niki dan moj rođo Joso kad je očo u selo rad kruva pa ušo u dućan a nije metio masku. Kad je ugledo svit, to jest dućandžince i ono dvoje što vašare, jel samo dvoje smidu bit u dućanu pa vašarit da imadu masku, a on ni pet ni šest veli: »Jevo, gospoje, kad dođem na red i ja ću metit žvale«. One u smij naglas, pa mu vele: »Bać Joso, niste valjdar konj?«. A on njim odgasio: »E, pa ni sam više ne znam šta sam«. Baš da je tako, čeljadi moja, već običan svit ne zna koga slušat a kome virovat. Valjdar će i ovim doć kraj. Al kandar se kogod od ovog stanja dobro i omašćiva, borme, sve je u dućano poskočilo. Jeto, na priliku, ja ne iđem veliko u dućan a kad se sitim da sam lani u ovo doba isto to pazario za polak manje novaca počimam, borme, sumnjat u ovu falu i dobrotu što je svaki dan gledim na televiziji. Sva srića što mi dica uvela onu televiziju priko onog tanjira, pa možem gledat šta oću a ne moram ove naše štabove. Nji moram samo plaćat. Ova moja bisna ko ris. Veli da iđu sveci, a sve se skupljanje svita svelo na malo čeljadi. Kako ćemo mi so tim? Triba ić na ponoćnicu, a moće kandar samo odabrani, neće bit mista za običan svit. »E, kako bude«, velim ja njozi, »mi ćemo lipo otić kod našeg svetog Ivana Nepomuka, izmolit, a na ponoćnicu ćemo pod naš križ u selu, a nek me otaleg kogod proba odvijat«. Dosta mi već ove komendije, srdim se. A i ko se nebi srdio? Niki dan mi divani čovik da ima zdravo bolesnu ženu. Najavio se u bolnicu kod doktora. a tamo mu nika namaškarana svima farbama i po očima i svudank, a ima nokte mož s njima zagrćat krumpir, kazla da ne primaju. Samo hitne slučajove i te kovid, šta li, bolesnike. Čeljadi, ondak ovi drugi bolesni na svakake bole triba da se pomole samo šta li.... Nisam pametan, duboko sam se zamislio, al me moj rođo Joso nasmijo čim je ušo. Ja i Periša se izdrečili u čudu. Periša će: »Jel ja to dobro vidim jal ti Joso imaš masku natakarenu i odastrag na timenu?«. Joso će natrag: »Dobro vidiš, neg šta. Ta metio sam je i na time, moždar će mi vratit uši na misto, sve su mi se oklembesile od ovi masaka a ne mož brez nji. Još mi samo to fali da platim kaku kaznetinu. Ta, platio sam već porez i odvodnjavanje fajin, šta bi još očin!«. Jeto, čeljadi moja, mi ćemo nastavit s divanom pa ću vam drugput ja napisat šta smo pametno izdivanili, a dotleg zbogom i bite mi dobri zdravi, veseli lipi i pošteni ku što i sam jesam.
