Arhiv tekstova
Godine idu sve drugo stoji
Bać Iva sidi na otomanu u kujne, zaštodiran i nevesel. Fruštukovali, pa njegova samo posprimala i ošla ko mlađe. Zvala je da dojde jedno sat vrimena pričuvat malo, veli mora nikud otit ništa posvršavat. Bać Iva otrnijo i radijon, odjutros mu sve smeta. A rođendan mu. I to ne makarkoji, šezdespeti. Misli se, voljijo bi da kogod naide čestitat mu, danas ne bi marijo nazdravit polučkom dudovače. Eto, da kum Tuna ni ošo u varoš, došo bi još pri fruštuka. Vako ga nema, ne siti se ni tuć depešu, ni zvat priko telefona. A i šta bi mu vridilo, fraklić ne mož izdunit ni priko poštaša, ni priko telefona. Ni najbliži rodovi nisu ko prija, niko se to više ne pazi i obilazi. A ima ji, bać Ivin dada bijo iz deset dice, pa bi se samo njeve dice i njevi našlo za jedne dobre svatove. Al trako mož samo sapit, više se skoro nikako ni ne obilazu. Koliko ji samo projde njegovim sokakom, pa se niko ni o šale ne bi uvatijo za vraca. Pozatvarali se svako u svoja četiri zida i prilipili jal za sokoćala, jal za telefone, a skoro svi dannoć na televizije gledu šta ima novoga u nikake zadruge. Dica o pobratića i posestrica skoro sva poodlazila, niko u veće varoši, niko u svit. A o pobratića i posestrica već ji se polak se priselilo ko anđela. Ako se malo bolje proštodira, najviše rodova u poslidnji petnajsdvajs godina vidijo na saranama. Istina, bać Ive priko sokoćala već stigla kamara čestitki. Jako se obradovo ka ji vidijo, al ga brzo ope uvatila nikaka tuga. Otrnijo i sokoćalo, ko da mu srce ni ništa iskalo. Sijo zastal i latijo novine. Gleda u nji, priokreće listove, al da mu pitaš šta ima novoga, ne bi zno reć. Drugo njemu na pameti. Eto, misli se, za koji dan će i u penziju, al je se ni malo ne raduje. Čuje od koikaki što ve godine ošli u penziju da država baš i ni izdašna. Ima dosta čeljadi što radilo i plaćalo četrdes godina, a uvelo jim se i po petnajsdvajs manje. Tako jim se isapila i dala penzija zaneznamkakopriživit. Vidi bać Iva i da puno ni što ošli u penziju nemu dosta ni za pojist o prvoga do prvoga, a skoro svako u ti godina triba manju jal veću kamaru likova. O države se dobije samo di koji i to ni što uvik bili podništo, a većina i to ni najskuplji, moru se kupovat. I onda nema druge, čeljad se latila koikaki ladnjača, branja paprike, čupanja korova iz soje i još koišta što mož najt, sve za ne baš bogznakake nadnice. Al šta će, velu ka skajaru penzije i nadnice, vada će jim doteć o prvoga do prvoga. Bać Ive, ka se malo bolje prisapi, neće ni vridit pristajat radit no što radi i sad. Sapi, vada će mu o penzije doteć za kruv, za likove, za porez, za letriku i još koišta što se mora platit svakoga miseca. A za živit, nuz penziju će morat zaslužit i dikoju nadnicu, jal otkako došla va gripa, ni njegova više ne može u Švapcku i ona će morat gledat kako bi našla kakoga posla. A to danas baš i ni lako, ako nisi u patije u koje triba. Niko ti više ni ne pita kake si škule svršijo i šta znadeš radit. Eto, misli se bać Iva, o vi njegovi šezdespet, u poslidnji tris samo godine idu, sve drugo stoji kako i bilo.
