Arhiv tekstova
Domovina je tamo di ti dobro
Što dalje, bać Ive dani sve brže prolazu. Ta ne samo dani, neg i nedilje i miseci, u poslidnje vrime i godine. Evo, još malo pa će i rođendan, a lancki ko da bijo juče. U subotu se i on i njegova baš prisikli. Znali da će taj dan dojt, al ope ji zateklo. Marka jim za fruštukom navistijo da bi se polako tribalo pakovat za put, a veli, niki dan i priko sokoćala ujavijo cidulju za eroplan. Ka dolazijo vamo platijo i za natrag, jedino tribalo na erodrumu aminovat koji dan bi išo. I evo, što izgledalo daleko, najedamput došlo blizu. Marka veli, iće natrag odnedilje u sridu. Bać Ivu i njegovu ko da ko poljo ladnom vodom. Obadvoj se snuždili, ko da će jim otit najrođeniji. Tako jim bilo i ka njeve cure odlazile odoma. Znadu, nisu ošle na nikako zlo, al za njima sve ostalo pusto i prazno. Najpraznije u srcu. Na zlo neće otit ni Marka, al se vi par miseci privikli na njega, posto jim ko ukućan. »Pajto moj, nado sam se da ćeš se možda proštodirat, pa i prizimit ko nas. Vada ti srce makar malo vuče za domovinom. Tu si došo na svit, pa...«, veli bać Iva priko zalogaja, a o nikake guke u grlu ni mogo do kraj ni kazat šta naštodiro. »Ne znam, pajto, šta bi ti reko. U vi par miseci ste mi jako lipo izgostili, neću vam to nikada zaboravit. A ako Bog da, na lito ćete vi dojt ko mene u goste. A što kažeš domovina... za me domovina ni tamo di čeljade dojde na svit, neg tamo di živi, a dobro mu. Istina, u srcu i u duše ostala mi samo lipa sićanja nono vrime što sam tu proboravijo dok nismo ošli. I none ljude. A štaj vo? O nake lipe, velike države, za koju nas učili da je naša domovina, šta imamo danas? Možda šesedam domovina? Di bi se ja okrenijo? Dada o jedni, mater o drugi, a i njegovi i njezni danas imadu svaki svoju državu. Čiji sam onda ja i koje mi je domovina? Dvi ne možem imat, a i da možem, ne bi tijo. Vidim da se čeljad pati i u dadine i u matrne, a i iz jedne i iz druge mladi stali bižat tamo di će oni i njeva dica moć mirnije živit. Eto, moji se još davno nakanili otit. Isprva mi bilo žo ostavit sve dičje sanje, al žalost brzo prošla. Vrime prolazilo, velike škule posvršavo i oma mi zaposlili. Slali mi po terena, po cilomu svitu. Naučito u škula mi svudam dobro došlo, a bilo i dobre asne. Danas sam imućan čovek, a niko mi ništa ni darovo. Sve što imam steko svojom glavom i rukama«, veli Marka i lati se fruštuka. »Pa dobro, nikada ti nisam ni pitala, u kaku si se tamo partiju ubiližijo?«, pita priko zalogaja bać Ivina. »Bome, drugo, u nikoju. Tamo, ako gledaš svoja posla, nemaš vrimena za partijašenje. U politiku unidu imućni ljudi, a ne ko vamo. Vidim da se partijašenja laća puno ni što ji ker nema za čega ugrist, a nisu baš ni pametni, samo poslušni. Taki za dram avanzuju, priko noći posvršavu velike škule, pa dojdu i na velike položaje i to ne na jedan, neg na pešes. I na svoma idu dobre nadnice. A onda ne znu šta bi radili, pa samo ponavlju što kaže Najštosezasvepita i svitu svašta obećavu. Eto, zoto je moja domovina tamo di mi dobro«, veli Marka i duboko izdane. Divan jim više ni išo.
