Arhiv tekstova
Rondzam
Faljnis, čeljadi moja lipa. Šta radim? Ta evo rondzam sam sebi u brk, jel drugim nit vridi nit bi kogod poslušo, pogotovo ovi mladi što stalno pilje u telefone pa se nemaju kada ni napit ni naist. Gledim i ove moje ukućane, ta ne stignu, stalno njim se štogod istrevlja novog pa ne ostavljaju telefon iz šaka ama baš nikad. Niki dan mi unuka veli da je zdravo žedna, zgrabila čašu s kredenca pa oma dvi vrvom iskapila i trk opet za kompjutor. Sve se mislim šta će bit kad njim i škulu opet primiste na taj »onlajn«, ta neće stignit ama ni ist ni spavat. A rondzam jel nikako već da pospremam ovu avlijetinu, otac je prokarto i ko je taku veliku izgustiro. No, doduše, kadgod je bila puna josaga i pileža, a sad vam sve to nikako ne vridi ni držat, skupa rana a nikaka cina. Sad samo raste korovčina i skuplja drlog pa imam šta kosit i spremat. Čovik ni sam sebi ne viruje koliko se nastači tog drloga kojikakog za par godina, a sve ono: »ostaviću, moždar će tribat«. E, borme, neš više tako, moj Braniša, divanim ja sam sebi, neg lipo sve ispilat i u drvinjak, poist će to crvena krava kad dođe zima a triba borme i napripravljat ogriva za katlanku kad dođu disnotori. Naslonio sam se na vile, pa se zagledo vamo u atar nuz Ivković šor a kad od malog Tavankuckog puta iđe jedan na bicigli. Ta, šta iđe, mislim se ja, leti kugod vijar po tim treskavim tucaniku. Samo mu fali da se skrndavi so te bicigletine, mislim se. Kad ono moj rođo Joso, došo već do moje kapije sav zadijan. Viče mi da otvaram i puštam krmaču na avliju, ja ga sav začuđen pitam zašto a on veli da iđu izbeglice, ima i bar tridesetak. Svi muški, kaže, skobili ga tamo na raskrižju za Mirgeš na Bećar ataru pa samo švabikaje, a on njim nije znao odgovorit pa pobigo. Moro sam se smijat, čeljadi moja. Josi je svaki stranjski jezik švapski, valjda je naletio na ove azilante što bi stalno išli u Madžarsku priko keriteša divani svit da prilaze. Tamo ji dočekaju madžarski renderi, izvošte pa odvijaje a oni opet. Čitam niki dan u novinama da se baš namirili ode na varoš, pogotovo na Tavankut, upadaju u salaše i čuda prave, a svit se žali a kandar nema kome. Ni milicija njim ne mož ništa, a oni malo-malo pa naprave kaku nevolju. Nije u redu, čeljadi moja, da nam i ovo malo sirotinje što nam još nisu pootimali taku uništavaju. No, ako ćemo bit iskreni, uništavamo je i mi sami. Jeto, na priliku, niki dan sam išo prema Rvackim Majuru i kod farme imam šta vidit: kogod teškom tanjiračom navuko zemlje na ovaj nov sad opravljen put. Gledim i sve ne virujem. Ta za taj put se istiravamo i kukamo već od mladosti. Sad kad su nam ga opravili mi se vako vladamo. Nije u redu, čeljadi. Ta doteće nam, neće se s tim redom kuruza više niko obogatit. Al šta ćeš, taki smo kaki smo. E dosadilo mi, i sutra je dan za spremanje avlije, Bog je za sve ostavio vrimena. Neg, iđem sist na biciglu pa se provozat šorom. Zbogom i bute mi dobri.
