Arhiv tekstova

Gatamo

Faljnis, čeljadi moja. Jevo, došla nam zima. Nema se šta radit, pa se mi kupimo jedan kod drugog na salaši kugod pilići i divanimo o svim i svačim, a najviše o tim kaka su vrimena došla i kaka su kadgod bila. Sad smo se niki ućutili, pa gatamo šta bi kazli još kad smo sve izdivanili. Joso sidi na šamadli kod šporelja i razgleda nokte na rukama, a taki su mu da ji fleksom mož turpijat; Periša gleda kroz pendžer digod u daljinu, prema varoši a ona se baš lipo vidi odaleg iz Ivković šora, a ja sam još iskapio to malo ladne kafe i posli čašicu. Pitam i šta su se tako zamislili, pa bar da kako opet krenem divan. Joso se prvi trgo pa će: »Jalte, vas dvojca, jel vi vidite šta se to trevlja u svitu? Meni nikako nije jasno zašto sad se pravi vaka strka-zbrka, ta kugod da kadgod nije bilo bola i nevolja, a sad već svit ne smi ni na sokak brez sto kojikaki pravila«. Ja se niki trgo na taj divan, pa se mislim da je čovik skroz u pravu. I kadgod je bilo boleština još od pamtivika; te nas napala kuga, te ona španjolka, pa ondak eptika i jeto priživili smo s Božijom pomoćom. A zašto se vako sad ponašaju sa svitom valjdar samo oni na vlasti znadu. Periša se okrenio od pendžere i manio se gledanja, pa veli: »E, vas dvojca, gatate, kontate i kontate pa nikako da skontate. Ta sve je ovo zato da se svit izdili, da se siroti ne mišaju s bogatima. Veli mi jedan čovik, on je šofer ovi veliki kamiona pa iđe svudank po bilim svitu, svašta vidi, e on mi pripovido da je bio digod na moru, a tamo na ovim običnim kupalištima muk, nigdi svita, tišina kugod pod odžakom. A borme kad je naišo na ta bogatija mista, tamo se vozaju i veliki luksuzni, daborme privatni brodovi što ji zovu jahte, gospoje se sunčaju na njevim palubama, tiraju se ti brzi gliseri, ma sve njim potaman. A ti, sirotinjo, plaćaj maske i sidi kod kuće jel čim se makneš, oma će te kogod uvatit za buđelar«. Nisam se tio upušćat u divan jel ne bi znao šta kast. Al kad se obazrete unatrag sto i kusur godina gatam da nije tako ni prazan ovaj Perišin divan. Kad su, na priliku, smislili traktor, bilo oma viška čeljadi pa ji tribalo kako god sklonit jel dotle se oralo konjima jal volovima, i ako si imo dobar par volova i zdrave noge, jel za plugom je borme tribalo i koracat, mogo si uzorat najviše lanac. A i ti prvi traktori su oma mogli deset lanaca. Znači, bilo oma viška devet ljudi i dvajst volova, pa posli koje lito Gospodnje ni za ris nije tribalo svita; risar i risaruša su pokosili povezali i sadili najviše jutro, a kombaj ovrvo na dan dvajst, opet viška čeljadi. Sad da ni ne divanim. Taki su traktori da mi imamo sriću što su salaši u šoru uvučeni jel bi morali rušit da ovi moderni traktori prođu. Neg, šta vi mislite oćedu l dat ove zime da pravimo disnotore jel ćemo morat kugod za vrime obaveze posli onog rata pravit disnotor kradom pod badnjom kuružnje. Ne sviđa mi se ovo, čeljadi moja: čestit i pošten se ne cini ništa, a kojikaki uncut je kogod i štogod. Nikud ovo ne iđe, a kamol na dobro. Neg, iđem namirivat i očistit ispod josaga. Umorio sam se od gatanja, a i ova dvojca će se valjda sitit i potrevit vrataca. Ajd, zbogom.