Arhiv tekstova

Divani se sve za dicu al samo divani

Bać Iva se vi dana probudi ščim čuje prve pitlove. Odmoran i naspavan. Tako i jutros. Ne bi se dizo i bunijo njegovu, nek se makar ona naspava ka može. Lego na leđa, metnijo šake podglavu, veli budan je, neće krcat. Tako se svašta i o svačega naštodiro. U poslidnje vrime bilo svega i svačega, najviše radosti. Posebno ka mlađa donela na svit malo. Istina, sića se i kako se radovo ka njegova donašala na svit cure, al ko da ta radost bila malo drugača. Vo malo čeljade, što mu cilo dupence stane na bać Ivin dlan, izgleda mu drugače neg obadve njegove. Nikoliko put ga već dadiljijo, al vazdan u brige da se neće kakogod varnit, pa... ne smije ni pomislit šta bi moglo bit. Za cure se nikada ni tako brinijo, virovo da male i Bog čuva. I cigro se š njima i baco ji malo u zrak pa ji vato, one bi se na svaj glas smijale. Bile cigurne u dadine ruke i srce. Njegova vi dana veli, neka tako unuka, znadem da ti srce ko i u mladi dana, al ti ruke više i nisu tako cigurne. Znade to i on, više put ka se naglo digne malo ga i zanese, pa zoto ako maloga i dadilji, dadilji ga  sidečki. A vaj, ope, to ne volji, navadijo se da se naj što ga dadilji šećka i cupka. E, zoto bać Iva jedva čeka proliće. Veli, maniće se i bicigle, a latit dičja kolica, unuka u kolica, pa kroselo. Doktorica mu i tako rekla da bi se tribo jal špacirat jal biciglat. On izbirnijo biciglanje brog čljanaka i kolina. E, misli se, na proliće će zaboravit koliko mu znadu bolit, a ima i za nji medecina. Utomu se i njegova javila, još nako topla i zbunita, nit spava, nit budna. Jedva dočeko, oma se digo i ošo skuvat kafu. Zapalijo i radijon i sokoćalo. Ščim dono kafu, oma na sokoćalu nadesijo slike što mlađa beštelovala njegovu kako dadilji malo. Lipo gleda u njega, a  on se namrgodijo i svaj zapiljijo u nju. Bać Iva se svaj raspekmezi o milina ka to vidi. Uto na radijonu puščali jednu doktoricu iz varoši, upregli je da pozove svu čeljad dobre volje da pošalju novaca za ličit jednu curicu. Velu, ako ne nakupimo dosta, curica će otit nonaj svit. »Ogreblo jim njevo, pa jal nam ni Najštosezasvepita pri izbiranja punijo glave sonim njegovim sve za našu dicu? A gle vo, država kanda ima za sve, samo za bolesnu dicu nema. Ni mi žo, poslaćemo i mi koliko možemo, ta dica nisu nikomu ništa kriva, al i država bi mogla štogoda dat, a ne samo arčit novce za crkvu, eroplane, raketle i tenkove i pomagat nima što nemu ništa s nama«, veli bać Iva i srkne malo kafe. Izašlo mu iz glave da je još vruća, pa oparijo jezik. »Ta, neka se oma jidit, znadeš da ti to škodi«, veli njegova i otrne radijon. »Džaba si otrnila, taki zvanija ima i na televizije i na sokoćalu i u novina. A lipo ti kažem da je Najštosezasvepita veliki mudrika. Vi što ga iza firange svituju, a ne vidimo ji, pravoga poznaju no što radu. Oni mu i rekli kaki smo mi sažaljiv svit i šta triba da radi. I eto, zotu dicu nakupimo svi zajdno, pa države ništa ne koštu. Tako jim više ostane za crkvu i eroplane«, veli bać Iva, pa otrne i sokoćalo. Duboko izdanijo i ošo namirit živinu. Iz stražnjega dvora dugo ni došo natrag.