Arhiv tekstova

Tako mu izdođe

Faljnis, čeljadi moja. Jeste l se vi spremili za zimu? Jeto, došla ona i tili mi-ne tili moramo počet ložit. Ja još i ne bi, pokrijem se dunjom pa gotovo, al ova moja dobila niku hunjavicu pa samo kija kugod kako mače pa smo morali malo propalit i smlačit salaš. Gledim u čutkaru pa velim sam sebi u bradu: »Ove si se godine snašo, Braniša moj, al na godinu mislim da si nagrajiso«. Pitate zašto? Pa zato što ove godine nji moždar desetak gazda po selu i šorovima brali kuruze u klipu, a svi drugi ovrli kombajima, i to onim modernim što i čutke samelju pa ji ni po njivi ne mož čovik pokupit. A čutke su naša bukovina, čeljadi, samo tako griju. Kad smislim sve se ode izdogađava samo da čovik ne mož bit malkoc nezavisan; ne mož bit svoj već mora zavisit od gospode. Jeto, sad ni ogriv nemož pripravit a da ti kogod ne zavuče ruku u buđelar. Velim vam ja da je moj Joso u pravdu divanio niki dan kad je kazo da ćemo sve morat kako drugi zapovidaje, a mi paori ćemo još više bit poslidnja rupa na fruli, ona koja ni očin ne razgaljiva, a frulaš je drži malim prstom začepljenu pa je kugod da je i nema. Periša sluša ovaj moj divan, pa se smijucka. Na kraju nije mogo da ne prodivani: »Vidi, Braniša, ti se raskokodako o čutkama kugod da su sve na svitu. A jel se sićaš kako smo išli kadgod u Tavankut u šumu kod šumara prvo se zapisat da dobijemo parcelu di će se krčit jal proriđivat šuma, pa si moro tu parcelu isprija platit, a onda po ciči zimi dobro zapet i povadit dračove iz korena, a deblja je išla šumariji a tebi samo granje i panj? E, vidiš, sad je sasvim drukčija pripovitka. Niki dan ja išo u Tavankut u Zlatni kraj, pa od Sajca prošo kroz šumu biciglom, a ono granja i čitavi drva napadano Bog zna koliko. Niko se ni ne viščini da ode pa da pokupi za ogriv. A znaš zašto? Pa nema ko, čovče Božiji! Mi matori nismo više ni vridni, a mladi neće jal nemadu vrimena. Bože dragi, pa oni su jal radili cili osam sati u fabriki pa se tako umorili. Bisan sam na ove mlade već. Ta kugod da mi nismo radili u fabrikama, još i više i teže fizički. Ondak nije bilo toliko pametne mašinerije, a ni ti kompjutora. Kod tebe u mlinu, vidio sam i sam, bilo ondak sve automacki: traka nosi džakove od pedest kila, ti podmetneš rame i džak ti padne na leđa, to je bila naša ‘letronika’. A ipak smo išli i na njivu, zimi u šumu; držala svaka kuća josaga i sve se poradilo. Ma velim ti ja da je sad razmažen svit samo tako. Sad nam se lupa o glavu ono: ‘uči, sine, da ne bi moro radit’. Sad imamo na svakom ćošku fakultet, u razredu samo digdi koje dite nema svršen taj fakultet a posla nema za sve. Ne mogu svi valjdar bit direktori majkuša mu poljubim«. Periša je popio oma po bokala vode, siroma. Nije on toliko naviko divanit, pa mu se grlo osušilo ko Bećar atar. Al kad sam promislio, pametno je divanio. Ne triba se sad čudit što za ziđara, molera i druge majstore triba čekat i po koji misec. Nema ji, čeljadi! Nije to sve ni očlo u svit već stari omatorili, a indžiliri ne znadu ziđat i lipit pločice. Iđem ja dalje radit, javlja se josag. Ajd, zbogom.