Arhiv tekstova
Slime
Faljnis, čeljadi moja. E, da vam ispripovidam, ovi dana sam se baš fajinski naradio. Te ded ovo, te ded ono, pa stalno nika krpljačina i pravljačina. Sidim ode pod ambetušom da malkoc odanem i sve se mislim da se nikad od posla ni otarasit neću. Gledim malkoc po ovim kojikakim modernim televizijama, a ono samo med i mliko. Ta sve njim, božem prosti, i niki zavidim. Dođu lipo čeljad s posla, užnaju a često već ni ne kuvaju, pogotovo ova mlađarija, neg svrate nuz put u kojikake kujne di se kuva i raznosi po kućama, kupe šta njim se sviđa i gotovo. Dalje odmaraju, sve četri uvis, što bi kazli, i baš nji briga što se nama na salašima odrla ćoša, zarušio zabat i slično, a na čeg samo triba trošit i novce i živce. Joso, jevo, sidi ode priko puta mene na klupici. Štogod ga ugrizlo, pa se drapa po nogi i veli: »E, moj Braniša, nemaju oni te sekiracije, odrade osam sati pa lipo u stan, a mi ujtru ded namiri pa napoji, očisti košaru jal svinjake a najčešće obodvoje pa ondak pomuzi, pa trči pridat mliko. Čim si došo natrag, oma mož nastavit po avliji, mrvit, krupit, spremat piću josagu... Nisi dobro ni posvršavo, jeto opet trči namirivat i sve isto ponovit ono od jutros. A nema, borme, slobodnog vikenda. Ajak! Josag i nediljom ide i pije, a triba ga i očistit. Neg, ovi što niki dan na televiziji divane kako je nama paorima tako lako i da nam teče med i mliko nek lipo dođu na salaš. Jevo, na priliku, kod mene. Imadu šta ist i pit, pa nek samo glede kaki je moj dan. A što je najlipče je da od ovog našeg posla sve manje asne ima«. Nastavio se češat i dalje, pa divani kroz zube da je u varoši i to bolje. Tamo njim država i komarce pošprica, pa se ni češat ne moraju. Slušo sam ga, pa sam se niki i ja zamislio: ne divani on borme nuz kraj. Sve što nam je ode izdeklamovo je živa istina, a nije iskapio ni prvu čašicu. Red bi borme bio kad bi kogod malkoc bacio oko i na nas salašare i vidio kako je nama i koliko radimo. Kazaćete da ne radimo za državu. A za kog ondak radimo kog andraka? Pa državi prodamo i žito i kuruze i cincokret, na sve plaćamo porez, gule nas samo tako, a opet nismo dobri, svima smetamo. Ma, dosta ovog politiziranja. Iđem ja dalje malterisat zabat, i tog mi doduše dosta. Mani ti, kad smo mi kadgod lipo navadili dračova, granje okresali i položili u šporelj a deblu iskoristili za stupove, nabili salaš u daske, pokrili zimus na dolu nasičenom trskom i umazali blatom i plivom, to su bila vrimena. Ko dica, mi se sigramo u velikoj sobi, ja stanem u ćošak a rođo me ne vidi, toliko je zid kriv. Sad malterišemo, pa dlitujemo, prva ruka, šmirglaj, druga opet šmirglaj pa na kraju maži i to ne krečom i freskom farbom. Ajak! Neg nikim specijalnim mazivom iz kablova što se ne tare, pa ovo, pa ono... Hu, baš mi dosta ove gospoštine, čeljadi moja. Sami sebi smo natovarili na vrat nevolja, pa sad se vadi kako znaš. Neg, ajd, zbogom. Sad stvarno moram ić radit, jel će me ova moja još izružit kaka je.
