Arhiv tekstova

Križ mučenika

Faljnis, čeljadi moja. Jevo, moram vam izdivanit: bio sam na proštenju na Rvackom Majuru, to vam je kad kod bivše Bošnjačke zadruge skreneš na livo kad se iđe iz varoši prema Bajmaku i onda se tira onim novim šljunkovitim putom skroz do isto bivše pačirske pruge. Lako je nać, ima jedan križ posvećen mučeniku Marku Križevčanu. E, tamo se održava prošenje. Borme se nakupi fajin svita. Dođu čeljad u svoj rodni kraj, a Rvacki Majur je kadgod bilo fajin veliko selo, bilo je čak dvi mijane: snaš Arankina i Palošova, pa bila škula, čak tri kovača, otkupna stanica s velikom mažom... E, na žalost, sad tog svega nema. Otkako su ukinili pačirsku prugu, svit se raselio; ko u varoš, ko u okolna sela, tako da sad ima svita samo u desetak salaša. I eto proštenje se održava i danas zafaljujuć našim župnicima što se paštre da se ne zaboravi ovo jedino misto s rvackim imenom koje je i rodno misto nikoliko župnika. Na priliku, baš sa sad već porušenog salaša di je križ potiče pokojni velečasni Antun Gabrić, dugogodišnji tavankucki župnik, a i monsinjor dr. Andrija Anišić je rođen koju stotinu meteri od proštenja prema svickom putu. Koliko se sićam, a dosta me još dobro služi pamet, monsinjor Andrija je bio skoro na svakom proštenju, ako nije baš na svakom. Ove godine je na misi bio i naš nov starešina varoši i svaka mu čast. Došo je bit i s mištanima ovog naselja, iako malog. Dosadašnje varoške starešine, a bilo ji fajin, nisu se baš zdravo paštrili da nam dođu. Ja sam se posebno opremio da odem. Tako sam dotiro biciglu, čeljadi moja, da sam mogo ić na onu trku što je zovu »tur«, jel tako nikako. Nikake nevolje nisam imo. Primoto sam onu malo nabubrenu gumu novom manilom, namazo je dobro s tavatom, našo skroz friške tavate na drumu, pala komegod s traktora i kad sam je samo tako opravio išla ko malvasija. Samo sam je moro dvared pumpat. Jedared kad sam išo tamo, a drukput natrag. Neg, čeljadi moja, jestel vi čuli? Meni niki dan divani moj jedan pajtaš što je cenzar za kuće, salaše i zemlje da je u varoši postala navala za kućama s avlijom a da stanovima cina pala fajin. Veli da posli ove navale tog gripoznog virusa kad su nas počeli spraćat u avlije i stanove čeljad bižu napolje na sela, pa i na salaše. Boji se svit da će opet proglasit da se ne smi iz avlije, a ondak bolje imat avliju neg stan otkaleg ne mož ni na sokak provirit. Ne bil dao Bog, onda bi se i naš Ivković šor valjdar napunio. Ovako, svaki drugi salaš prazan jel s jednim starim čeljadetom. Gledim ovu dičicu pod tim maskama u škuli pa mi tako dođe žao. Siroti, oni bi se sigrali, družili smijali i radovali a natakarili njim te maske na lice. Ne daju njim da uživaju ditinjstvo kako Bog zapovida. Kaki su, još će i oni morat klečit na kuruzima kugod kadgod mi, jel je sad posto običaj da se mora sidit na šamadli prid gospodarom i slušat zapovisti. Ne bi me čudilo. Moj baćo je još moro zvat učitelja »gospodar« izmed Prvog i Drugog rata. No, biće kako Bog da, svakako. Ajd, zbogom, čeljadi.