Arhiv tekstova

Vi danas baš znadu kako triba

Bać Iva se niko jutro probudijo, pa veli oma će otit naranit živad, nek se nameću za ladovine. Veli, juče pridveče prošo eroplan priko sela, šesedam put i ošprico komare, pa se oma navuko u kratko. I pokajo se. Komari ga izboli, ka došo natrag u kujnu i latijo se fruštuka, vraganajs put prikido i drafo se. Samo što fruštukovo, čuje nikoga da rda na vraci. Taksa da se pokida o lajanja, ko da pobisnijo. Bać Iva se misli, ko bi to mogo bit vako rano. Kuršmita več davno nema u selu, njegov pajta poštaš više ne radi, malo odmara pri neg se krene u penziju. Tako bisno zna lajat još jedino na kuma Tunu. I ne samo lajat, oće se i zatrkat i uvatit za čakšire, nikako mu ne može zaboravit šljokac što o njega dobijo, još bijo štene, ne starije o po godine. Odganjo Taksu u stražnji dvor i ošo odrezit. Na vraca navro kum Tuna, pa za dram šmugnijo u kujnu. Bać Iva mu naljo polučak, znade da u vo doba još ni fruštukovo. Jedino se čudi što poslen dan, a kum već došo iz varoši. »Eto, kume, uzo sam malo bolovanja, otkako nas uvatila va gripa, a izbiranje prošlo, ne mili mi se ni it na posov. Eno nam se po partije pobolilo, pa sad kogod može, radi priko sokoćala. A znadeš da ja tomu baš i nisam vičan. A vamo, moram koišta posvršavat u vinogradu. Ne bi baš bijo rad plaćat nadničara, a ja ću to i bolje«, veli kum Tuna i nagne polučak. »Pa koji očin i radu ti tvoji? Pri izbiranja okupljali vaše digod stigli, nisu ni sapili da to izgledalo ko da nas baš oće zatuć, a ščim izbiranje prošlo, ispalo da zatukli sami sebe. I danas Najštosezasvepita obilazi televizije, samo ništa izigrava i zamaziva nam oči, priti nam se i prdači, a vamo se radi puno toga cilomu svitu iza leđi. A svit samo gleda ko opcinit. Puno nji bi š njim i drečalo, pa se stali i naveliko protirivat izmeđ sebe, bome bilo u tomu svemu i rašaka kaki se već davno ni vidlo. A vamo, diglo se vo, diglo se no, najesen će se dignit i letrika i... to nit je ko obnarodovo, nit se ko opravdava. A vidim, ti možeš uvik otit svojim poslim, niko ti ni ne pita zašto ne radiš. I taki je koliko oćeš u te tvoje partije. Najvažnije vam je da su državne jasle pune, a svitu kako bude. E, zoto ćemo svi mi plaćat i za televiziju i letrika će se dignit, oma na nju plaćat i nikaki novi porez, pa još i porez na porez. A ko ne plati na vrime, ko toga će se oma ezekvirat«, veli bać Iva i nalje kumu još jedan polučak. »Kume, ti se kanda baš ni malo ne razumiš u račun. Jal znadeš kako je danas? Što države više plaćamo, više ćemo imat«, veli kum Tuna, pa se zagleda nigdi u vršiku papuča. Ni brada mu ni zadršćala. »Bome, kume, ne znam di si tako štogoda čo. To mi ne bi mogo rastomačit ni moj pokojni dada. Po tebe ispada da ćemo najviše imat ka nam sve pootimljete. Tako sapit i možu ni što ne znu štodirat svojom glavom, neg samo tolmačit kako kaže Najštosezasvepita. A sapit nisi zno ni u škule, dvojku si mogo dobit samo ka ti kogod šapće«, istrese bać Iva jad i duboko izdane. Kum Tuna samo izdunijo polučak i ošo. Ni zbogom ni reko. Vada se nabrundo.