Arhiv tekstova

Golupčarenje

Faljis čeljadi moja, jevo mene da vam se izdivanim, dospijo sam malo prid noć od ovog našeg svakdašnjeg salašarskog posla, doduše i on se fajin smanjijo, odlaze naši salaši lagacko u zaborav a tako i poslovi oko nji, sve ćedu priuzet ove velike farme i zadruge, nema više ni traga o onim velikim avlijama od po par jutara na kojima su kadgod pasili konji, krave i ovce, rebućili se pućke i pućkovi, gakale guske i kukurikali pivci najavljivajući gazdi da triba uranit, namirit josag i pomuzit. Nema borme, sad su pileži u škrljetkama, konja već nemož vidit od želje, ako dobro znadem imade i u selu samo tri i to ona trkačka, gospocka, ti su bili plave krvi i nisu baš bili za poso i uprezanje u špediter, više za pokazivanje i paradiranje, joj kad ste spomenli paradiranje nemož se čovik ne rastužit kad se čulo da ove godine neće bit ni naše lipe dužijance, neće se moć vidit oni lipi karuca i u njima upregnuti oni lipi debeli žerava, neće bit ni povorke u našim lipim nošnjama, ni gostiju sa sviju strana svita u njevima, ta šta se ovo trevilo sa svitom nisam ni sam pametan, kako se kogod mož toliko poplašit, ta ja sad za me divanim, ako Bog oće on će me primit kad on odredi, a šta se toliko triba toliko boli posvitit ja nemožem skontat u ovoj mojoj paorskoj glavurdi pa da mi mako divanijo. Al manimo to, neg ja vam niki dan bijo na golubijoj peci, nebi ja to vama se sitijo spomenit neg evo sidim ode pod orasom u suton, gledim na litnju kujnu komaru i košaru, sve mi pod jednim krovom a na fajeru velik šlog, već zdravo odavno prazan, deran nije volijo baš golubove, a ja sam omatorijo, a i imo sam uvik kakog pričeg posla pa nisam imo vrimena za golupčarenje. Sad mi veli rođo Joso di sam se toliko zamislijo i gledim na krov, pita me šta sad gustiram, a ako se triba verat na krov da na njeg ne računam. Nije nikako veranje, neg jel se sićaš kako smo se kadgod golupčarili, ovaj šlog mi uvik bijo pun siveša letača, feketa najviše, a imo sam borme i lipi dereša i vereša, našlo se i koji par šarga i modri, nji sam volijo jel su zdravo dobro odranjivali golupčiće, ta bilo svakaki, i ćulavi i začešljani i lisasti, slipim čikovima a i oni manje vridni... Bože moj pa kadgod nije bilo salaša, a ni kuće u selu da nije bilo golubova i golupčara, nakupimo se pa se još i okladimo da ćemo odnet podbacivat kod koga pa koji će se vratit na salaš pa koji neće, imali smo i za te koji su odlutali kod drugog gazde u čopor opravdanje, te zbog vitra te poplašili se te zbunijo i oblak. Nije bilo srca, ako ga taj što ga uvatijo tijo prodat otkupijo se i nikom ništa, bilo je to niko lipo složno vrime, sad se svit borme pati, vidim na peci čovik prodo četri solidna goluba, fekete za sto dinara još dao i džak, nema više ni cinu golub, a tribo bi imat najveću, golub je tica mira, čovik ga triba i mora volit. Niki moji pajdaši su ustrajni pa i dan danas drže po lip čopor. Kandar će se i Braniša opet progolupčarit, dosta je bilo posla i letenja, sist malkoc prid koter pa uživat, ajd zbogom čeljadi moja.