Arhiv tekstova

Čija su briga lopovi

Bać Iva se dan potli izbiranja probudijo ranom zorom. Svaj priznojit, usti mu gorko ko da se pri spavanja najijo trgunjica. Čuje se i kiša na curonke, a o pendžera poljiva ladna promaja. Eto, jedva nedilju dana do Petrova, ječmovi triba da se skidu, a još se ni spojilo nikoliko sunčani dana. Već puna dva miseca vrime ko jesencko, nako ko da će Sveta Kata, a ne Petrovo. Osvanilo i nikoliko magloviti jutara, a niki dan čo i kako grakću vrane. Da zažmuri, čeljade bi mislilo da su kukuruzi obrani i kukuruzvina posičena. Njegova duboko diše, pa je ni tijo budit tako rano. Ošo u kujnu, podložijo špojer i zapalijo radijon. Ništa ne divanu, samo sviru i pivu. Vada se svi veselu što na izbiranju zadobijo Najštosezasvepita. Što zadobijo, al vaj put će vladat samo sona njegova dva lizoguza, niko o drugi neće ni bit u državne Skupštine. I naj naš, misli se bać Iva, šta se i laćo ni što se unaprid moglo znat da će sorovat, šta se ni prijavijo sam sa našom listom? Dosta čeljadi isela mu reklo da bi dali glas samo za naše, a vako nisu ni bili na izbiranju. Velu, nisu imali ni koga izbirat. Niko ni ni zno kazat šta će radit ako bude izbirnit, svako samo pljuvo po svojima. Najštosezasve pita ništa ni ni moro divanit, nit se skim protirivat, mogo mirno sidit, gledat i slušat kako se ni što tili bit Onmistonjega gložu ko kerice oko kosti. Preznijo se. U takomu štodiru vrime brzo prolazi, pa na špojer metnijo lončić za kafu. Potrefijo je skuvat i donet u sobicu baš ka se njegova stala protezat. Naka, još topla o spavanja, samo se naškobila i sila na krevet. Pogladijo je po kike, a ona mu naslonila obraz na dlan. Popili kafu, ništa nisu ni rekli jedno drugomu, samo se nikoliko put pogledali i naškobili, a ope se jako dobro razumili. Tako se i navukli, on ošo natrag namirit no malo živadi što imali, ona zoto vrime pripravila fruštuk. Samo što otrisali usta, niko zazvo bać Ivu. Izašo, pušćo Taksu u stražnji dvor i odrezijo vraca. »Otkud ti, komšo, najranije?«, pita bać Iva ka vidijo naskaku komšiju Stipu. »Ta, evo se idem malo izjadat«, veli Stipa i unide za njim u kujnu. Bać Ivina mu oma naljala fraklić dudovače. »Komšo, ne znam već šta da radim i komu da vako štogoda prijavim? U petak pridveče ja i moja ošli u bašću, velimo navadićemo kompira, pa u subotu na pijacu prodat koju kilu. Došli, tamo lemuzina, a dvojica crnpurasti već navadili dva džaka, malo kompira, malo luka. Ja ubiližijo broj sone tablice na lemuzine i oma ošo prijavit žandarma. Oni mi samo velu zašto bi to bila njeva briga. I komu to da prijavim, komu da se žalim?«, pita se Stipa. »Pa vada vi selcki nisu jedini, triba zvat žandare iz varoši, pa će se možda tu kogod i preznit. Vada vima ni jedini posov sustavljat i globit svit što ide na bicigla i bake što idu s mise, a nemu legetimaciju? Kanda bi oni zotu njevu nadnicu tribali malo i lopove vatat, bili oni bili, jal crnpurasti«, veli bać Ivina i nalje mu još jedan polučak. Bać Iva se samo nasmijo, odmanijo rukom i ispijo no malo čaja o titrice što mu ostalo potli fruštuka.