Arhiv tekstova

Škulovanje

Faljnis, čeljadi moja. Jevo, mi se tu skupili kod mene pod ambetušom, srčemo lagano kafu i gledamo kako pada kiša i divanimo. A šta mož i čekat od nas neg divanit kako je kadgod bilo. Pere je krenio so tim divanom, pa veli da se sića kad smo išli u škulu na Mali tavankucki put i da mu to bilo najlipče vrime u životu – družili se, sigrali, malo i učili, al smo svi bili složni i veseli. Nije kadgod niko gledo ko je kako obučen, nacifran po najgospockijoj modi kugod sad. Svi smo morali nosit modre kaputiće, a u učioni papuče. Sad sirota dica ne smiju iz kuće maknit, samo gledaju u te kompjutore, lap-topove, ne druže se ama baš nimalo, čak ni ne poznaju jedno drugo a iđu u isti razred. Ja samo sluktim i mislim se u sebi: »Borme, nek divani ko šta oće al neće bit dobro, vako se prave roboti a ne ljudi«. Ta šta drugo čovik mož naučit kad ne izlazi iz sobe, samo ono što mu smisle ti što su s druge strane ekrana. Božem prosti, ni posvađat se nemaje s kim. Mi smo, jeto, bar imali ditinjstvo. Pa i kad smo u škuli dobili za uši, nismo se zdravo srdili jel smo znali da nije zabadavad, štogod smo skrivili. A o domaćem vaspitanju da ni ne divanim. Ja niki dan krenio u dućan u selo odaleg iz Ivković šora, naišo sam pored bar desetak dice i ni jedno nije kazlo ni dobar dan, faljnis jal makar »muuu«. Samo prođu ko pokraj spomenika i ništa. Kadgod borme tog nije bilo. Sačuvaj dragi Bože da kad si išo sokakom kroz selo pa da nisi se javio starijim s »faljnis«. E, taj bi cigurno to kazo baći jal nani pa da vidiš onda. Smijali smo se kad smo bili stariji, pa se sitili oni kadgodašnji klupica i divana do kog doba na sokaku. Bilo je tu, čeljadi, svega: istiravanja, smijanja, po di ko bi se i rasdio, pa ondak kartanija pod fenjerom kad padne mrak i do kog doba, bilo je svita sviju godina: dica su se vijala oko klupica, sigrali se žmure, vije i berberečke, a kad padne mrak on crn, gust i strašan, nije ondak bilo svitla na svakoj banderi kugod sad. E, to su bila vrimena, velim ja. Sad imamo sve a ne znamo hasnirat. Zatvorimo se u kuće i samo blenemo u ovu novu leroniku. Čujem da sad već ima di ko po petsto koji kaki programa na televiziji i na sto jezika. Hm, ta to neće u Branišin salaš, mislim se ja. A i šta će mi kad znam i razumim samo ovaj jedan i to stalno viču da nije zvaničan. Pa nek i nije, al meni je dobar. Njim su divanili i moji majka i dida, ko zna koliko vikova i unatrag pa priživili a onda će valjdar i mene izdurat. Čeljadi moja jestel se vi spremili kako ćete vokšovat? Štogod tute meni nije jasno. Televizije i radiji bruje već misec dana, nakupio sam već iz kovčežića za poštu po džaka kojikake šarene artije za propaljivanje u šporelj, a oni listića s imenom i prizimenom što se pridaju kad se glasa da kogod ne bi dvared glaso još nema. Kandar će samo špricat po prstu. Ja ću kast onom da mi pošprica sve prste, zdravo je dobar taj sprej protiv zanoktica. Svi kažu da triba glasat po Božijoj volji, pa ondak nek bude tako. Zbogom, čeljadi moja, posli ćemo se ispripovidat.