Arhiv tekstova

Po srcu jal po punđelaru

Bać Ive se vi dana sve nikako izokrenilo. Zapravo, ne samo vi dana. Trajalo to već miseci i godina. Naki prostodušan, što više virovo koikakima, sve manje toga mogo razumit. I teško mu na srcu. Više put se jako zaštodira, pa samo duboko izdanjiva. Njegova gledi, sva zabrinita, veli ne bi ga voljila ope obilazit po bolnica. Malo, malo, siti se pokojnoga dade. Bože, misli se, jal bi on sve vo mogo i razumit i rastolmačit, jal bi se i on pogubijo u tomu belaju. Jutros oma potli fruštuka sijo u prisunje, veli Sveti Antun je, a toga sveca oduvik najviše poštiva, pa se ne bi laćo nikakoga posla. Još juče kupijo najveću sviću što mogo najt, pa veli odneće do njegovoga kipa na krstopuću u komšiluku, pa će je zapalit i za zafalu izmolit jedan Očenaš. Taksa i mačak mu se oma stali motat oko noga, ko da bi mu i oni tili kakogod pomoć. Sto privrtat novine o njegovi, nikako najt što već nikoliko dana traži. Prvać na sokoćalu vidijo kako se najozbiljnije dovatila dva njegova, ako i jesu njegovi, a prid izbiranje se podilili na dvi strane, pa samo pljuju jedno po drugomu. Uto naišo i komša Stipa, svake godine zajdno otidu ko Svetoga Antuna. »Au, komšo, ja tude više ništa ne razumim, pa sam došo vidit jel mi ti to možeš kakogod rastolmačit. Eto, gledam, naši se i vaj put podilili, pa uzdra jedan po drugomu. Kanda prid izbiranje ni nemamo protiv koga, neg sami protiv sebe. Ka će se već najt ko će svitu ponudit štogoda pametnoga, a ne vazdan nikaku svađu izmeđ sebe?«, pita se Stipa i sidne nuz bać Ivu. »E, komšo, ne znam ti ja više ništa rastolmačit. Eto, kako se naši poizbirali pri dvajs godina, vazdan na državna izbiranja išli i sovima i sonima, jedino nikad nisu smili sami. I tako se lipo potrefilo, nikada otoga nismo imali velike vajde. Jedva bi se jedan uvuko međ vladare, a znadeš kako se kaže, jedan ko nijedan, ne može stignit na sve strane«, odvrati mu bać Iva i nalje fraklić dudovače. »Znadeš, komšo, nikada nisam bijo ni u jedne partije, al dobro znadeš i čiji sam u srcu. Vamo di sam, moro sam se učljanit i to ne samo ja, neg cila familija. Da nisam, isfrko bi iz službe. A vako su mi uzeli u nadnicu i moju i obadva diteta. I šta nam fali, državne jasle su državne jasle, u njima diteljine uvik mora bit. Istina, ubiližijo sam se ko njevi, al u srcu mi jedino naši. Eto, ubiližijo sam i moju, al ona i dalje redovno ide u crkvu«, veli Stipa, izdune dudovaču i obadva se krenu ko Svetoga Antuna. Nusput nisu divanili, svaki se zado u svoj štodir. Bać Iva nikako ni mogo razumit kako ljudi ko što komša Stipa možu svojima i to da svi znadu, okrenit leđa, a vamo divanit da si osto svoj? Stipa, ope, nikako ni mogo razumit kako čeljade ko što bijo bać Iva ne može razumit take ko on? Ko Svetoga Antuna zapalili sviću i u ćutnje izmolili po Očenaš. »Da nisam, osto bi brez kruva«, promrnđo Stipa i zagleda se u drugu nedilju. »Ne može baš svako ni jist takoga kruva«, promrnđo i bać Iva, jako izdanijo, pa se i on zagleda u drugu nedilju. Krenili se doma, a ni u bircuz nisu unišli na jednu pri ručka.