Arhiv tekstova
Ni od korova
Faljnis, čeljadi. Jevo mene ode kod mog pajdaša i dalekog rođe Jose, spremamo se štogod malkoc radit a stalno se niko mutlja vrime; navlače se i namišćaje oblaki a nikako već da malkoc kiše padne na ovu našu suvu napaćenu zemlju. Stalno se čuje »padala ode, a onda onde«, a kod nas na Ivković šoru baš ni kapi. Pobaciće rod na njivama samo tako. Sve se pitam jel će se kogod sitit i nas paora pa kast oprostićemo njim malo reštancije kad su tako slabo navrli? Al, ajak! Samo se mož nadat i to nako kradom i potiho. Pa kako bi nam i mogli prostit, čeljadi moja? Ta šta mislite ko će sad isplatit ovu štetu oko ove boleštine? Pa ko će isplatit ta silna vokšovanja i izbiranja? A to borme sve pada ovog lita. Pa mi seljaci, nego ko! Zavrniće cine samo tako, i na žitu i na uljanoj ripici i na cincokretu a borme i na kuruzima. Samo čekam da se krenu kukat i plakat kako je budžet rđav, pa kako je sirota i napaćena a onda će bit »ajde, seljak, daj za ovo pa daj za ono«. Hu, ne smim se borme ni sićat. Ta znate i sami: kad god je išlo rđavo, paor je prošo Lucinim sokakom, jal kugod ker na vašaru di prodaju kandžije. Tako i na nama sve isprobaje. A zaboravio sam i ove nove pomoći od sto eura. Tek to ćemo morat poplaćat! Ta šta divanit? Svaki dan se, čeljadi moja, kajem što nisam poslušo moju nanu. Lipo mi kazla da učim za popu a ja nisam. Ja bi bio mlinar. Jeto mi sad, pa nek meljem ajer kad su ovi i sve subatičke mlinove rasprodali, to jest podilili kad su bili na vlasti. Da sam bio popo, ne bi se moro sekirat. Al, šta ćeš: nikad nisam tio slušat. Stalno se mislim gledajući ovu moju unuku što iđe u škulu, a sad ni ne iđe neg se lipo dopisiva s učiteljicom priko ti novi telefona, lapatopova i šta ti ja znam koji kaki sprava. Kako je toj dici kad se opšte ni ne druže, uče priko televizije, odgovaraju priko interneta…? Ma, svit triba već jedared doć sebi pa da lupi šakom u astal i podvikne kugod na novu mladu a ne samo savijat šiju kugod goljava kokoška i slušat. Ta dokle će nam smišljat di ćemo i kako ćemo živit, čeljadi moja? Kaže Joso da sam skroz u svemu u pravu. Ta dašta neg jesam. Nisam ništa izgato brez veze znam i sam, a i svit vidi al bi svako niku svoju asnu. A jel to dobro jel nije, baš ga briga. Na priliku, sad se opasno pravi naš atar na Rvackom Majuru. Sitili se nika čeljad baš prid izbore da ima još par salaša na Rvackom Majuru, pa rišili opravit tvrd put. Lipo. I triba. Al ne mož čovik da se ne siti, i to s velikom tugom, da je kadgod taj isti Rvacki Majur bio veliko selo, da je imalo škulu, tri mijane, pet kovača, željezničku stanicu i skoro dvi iljade čeljadi. To mi moj baćo izdivanio. Onda se tribalo sitit, pa tim čeljadima opravit tvrd put, onda je tribalo pomoć. Al onda se i ta pruga ukinila, pa su propala sva sela oko nje. A sad je kasno, bojim se, i tvrd put. Svit se razišo otaleg, skućio na drugim mistu i cigurno se neće vraćat. Ostalo nam tamo samo proštenje da se sićamo na stari lip kraj i to ako se bude održalo jal ne izmisle opet štogod da se ne mož ni u crkvu ić. Al u Zonu se mož ić radit i gazdama služit. Ajd, zbogom.
