Arhiv tekstova

Na prikritnici iz XIX. u XX. vik u Austro-Ugarskoj Bunjevci su pridnjačili i u gospodarskoj snagi u ovom dilu Bačke. U to vrime zemljodilstvo je bila vodeća gospodarska snaga, iz nje je poticalo i najviše novaca od porcije (poreza) pa je i državi, a i našoj varoši doteklo novaca za napridak. Već je spominjano šta su sve u našoj varoši napravili u tom vrimenu.

Kad se danas zavirimo na ondašnji život vidimo da naši stari gospodarsku moć nisu izhasnirali kako su mogli. Bili su marni i čuvarni, od zemlje stvoren imetak su iz godine u godinu sporili. Stečeno bogatstvo su najpre pokazali u pravljenju novi salaša i staja, kuća u varoši, al su i tušta novaca potrošili na oblačenje divojaka. Skupa ženska ruva, pa još od priskupe lionske svile, a na njoj što veći đerdan od dukata, na ruki zlatni karpereci (narukvica) i minduše, bili su pokazano bogatstvo kojim se divojka dičila, a š njom i roditelji. Raskoš oblačenja ovikovičio je i Nikola Kujundžić stihom »… Svilu nosi, a zlatom se krasi…« u preljskoj pismi 1879. godine.

SLABO ŠKULOVANI: Nažalost, malo je oni koji su bogatstvo trošili i na škulovanje, da s naukom iđu u korak s vrimenom. Još kojekako su trošili novce na novotarije u zemljodilskim mašinama i novijem sermaju (pokretna zemljodilska imovina), al da nadareno dite izuče da živi od stečenog znanje i da u tom pridnjači prid drugima, na to su ritko dali novaca. Većina je ostala na starovinskom svaćanju da je ditetu dosta ić u škulu toliko da se zna potpisat, jel da radi zemlju za to mu ne triba nauk.

Žalosno je da se niko nije falio da je kupio kaku knjigu, a malo nji su spominjali ime biskupa Ivana Antunovića, velikog učitelja i preporoditelja Bunjevaca koji je upravo za nji napiso tušta poučni štiva, najviše u knjigi »Bog s Čoviekom«. Da su više nji štili makar ovu knjigu i da je samo malo nji privatilo nauk iz nje, njev gospodarski život bi bio drugačiji. Ko dite sam bio u tušta bunjevački salaša, al ni u jednom nisam vidio knjiga, osim kalendara Subotičke Danice i virskog misečnika Glasnika Srca Isusovog. Kako najviše nji osim tog nisu štili druga štiva, brez znanja nisu ni mogli ić u korak s napritkom gospodarenja.

Šteta je što u napritku nisu išli ni u korak s državom. Ona njim je napravila gvozdene putove, da ode odranjenu suvišnu litinu, najviše žito, i ugojenu živinu, ranjenike (tovljenike) i marvu (goveda) mogu poslat dalje, di su za nju plaćali dobru cinu. Naši stari su se zadovoljili i s onom cinom koju su dobili na maži gencije (željezničke stanice) od trgovaca naveliko. Zato jel se nisu škulovali niko se nije iškulovo da zna trgovat naveliko, pa su ispuštali iz ruke zaradu od paorske maže do maže s koje je kupovo krajnji kupac – narod. Prostije rečeno niko od naši nije umišo prste pa da žito proda u krajovima di su za njeg plaćali veću cinu, el da ranjenike, marvu, ugojene guske kupi od paora, da ji pokolje, priradi i onda proda narodu. Ni jedan Bunjevac nije imo dernicu (klanicu).

IZGUBILI KORAK S VRIMENOM: Od toliko primera spominiću samo nike: list »Neven« u br. 9, od 1900. godine, spominje da su od trgovca konja Hausera, naručili Englezi jopet 3 000 konja, a Franzuci da u Pariz pošalje 4 000 konja. Da su više nji pročlitali ondašnji »Neven« valda bi kome zaparala oči rečenica: »… U poslidnje vrime nabavio je Hauser više od 20. 000 konja i na njima zaslužio 2 000 000 forinti.« U pismenima je sačuvano da su Subačani Vilim Konen i Josip Hartman naveliko izvozili iz dernice i na milijune kokošija jaja, a u dvadesetim godinama čak i morkače u Čikago, s kojima su odminili meso fazana. Ima nas dosta živi koji je sićamo jednog od najbogatiji Bajmočana Ignaca Vajsa, poznatog ko »Crveni čivutin«, kojem nije bilo teško sist na kola i ić od salaša do salaša kupovat kokošija jaja i pilež, a zimi debele guske. Ovo su samo niki od toliki primera za koje su znali naši stari, al niko se od nji nije ni paštrio da se umiša u taj poso, u kojem su veliko bogatstvo zgrnili ti ljudi na onom šta su zemljodilci odranili. Kazano njevim jezikom: »Skinili su njim javu (najbolje) – skorup«.

Da ne mora bit tako pokazo je Bajmačanin Tadija Bešlić koji je sina Antuna iškulovo, posto je viđen bankar najpre u varoši, a posli u Zagrebu. Drugog sina Lazu je uputio da bude izmed dva rata najugledniji zemljodilac med Bunjevcima, na majuru u Šari, pod Bajmakom. Zašto se nisu ugledali na Tadiju još više Antuna i Lazu Bešlić, zašto se š njima nisu dičili? Zašto su radije pripovidali, niki se i dičili, kojekakim velikim raspikućama? Zašto – zato jel nisu znali pripoznat vridnost. Radije su trošili na svilu, dukate, paradeše da se š njima diče, umisto da su trošili na nauk, da se drugi diče njevim glavama. Zato jel su malo davali na nauk dice nisu ni mogli naučit, ić u korak sa svitom, kako iz gazdovanja izvuć još više novaca, onda ji izhasnirat za napridnije gazdovanje. Jel što je napridnije gazdovanje u njemu se stvara i više novaca. A, onda slidi: ko ima više novaca, taj ima i veću moć, taj pridnjači u društvu. Tako je to od pamtivika, tako je i danas, a tako će bit i ocele.

 

Nastavak slidi