Arhiv tekstova

Ko zamrzi jedamput, mrzi cili život

Bać Iva jedva dočeko da se može krenit na biciglanje. Svaki dan obide cilo selo, jedino se boji krenit u atar. Po selckima sokakevima napravi pešes kilometeri, a i koikoga trefi, pa se do mile volje ispripovida. U ataru više i nema svita ko što bilo raniji godina u vo doba. Nema više kopnje kukuruza, mašinama se posije nariđe, pa se potli par put ošprica i gotovo. Ne daju bože da ga uvati štogod i da spade, ne bi ga imo ko dignit. Niki dan bilo baš lipo vrime, pa se krenijo na biciglanje oma potli fruštuka. U prva dva sokaka dobro pritisko pedale, pa ji za dram prošo. Ni trefijo nikoga, nit čeljade, nit kera. Ščim ositijo znoj na leđi, sto pedalat lakše. Odbiciglo se i do štacije, tamo malo i odanijo. Štacija zapuščana, a svita nema. Ni se tijo baš dugo zadržavat. Ka je vidijo kako sve zaraslo, steškalo mu se. Oma se sitijo kaka to štacija bila pri četrdespedes godina. Bome, bilo onda i ajzibana, danas projdu četiri. To zlo više ni mogo gledat, pa se uputijo sokakom što ide do medana. Krenijo se, ni daleko ni odmako, sustavi ga dida Pera. Veli, niko da naide, nikomu da ispripovidam moje muke. Čekaj da malo podivanimo. Dida Pera svršijo velike škule i u svoje struke bijo na velike cine. Al bijo i dosta priko čeljade. Voljijo svakomu svašta kazat, bilo komu pravo, jal ne. A otkad bać Iva zna za njega, vazdan nikoga mrzijo. »Jesi čo zonoga mojega? Ošo u svit, ni mu ni malo briga za dadu i mater. Sami smo, došli u godine, spopale nas i koikake bole, a on nam ne bi došo ni pružit čašu vode. Zoto sam ga jako izmrzo«, veli dida Pera i otpljune u prav nuz kaldrum. »Bože, dida Pero, pa kako možete izmrznit rođeno dite? A prošli put ka smo divanili rekli ste mi da mrzite sestru, ne možete je očima vidit. Prija toga ste mrzili komšiluk, pa još prija ste izmrzli dadu i mater. I zašto to mene pripovidate? Ja take divane ne voljim, više voljim šalu. A sad mi ostanite u zdravlju, moram se požurit«, veli mu bać Iva. »Čekaj, dite, imam ja tebe još koišta za ispripovidat. Znadeš kako mi država izvarala? E, zoto sam izmrzo i sve političare. Ni nji ne možem očima vidit. Niki dan gledam na televizije kako svitu svašta obećavu, a znam da lažu ko kerovi«, pripovida dida Pera, a svaj se zajapurijo. »E, dida Pero, za to baram ima lika. Pritisnete puce i otrnete televiziju. Tako ćete imat manje nji za mrzit«, veli mu bać Iva, sidne na biciglu i krene se dalje. Još jedan komat čo da dida Pera vada sam sebe pripovida, koga još mrzi. Pedalijo malo brže, da ga ne bi još dozvo i sustavijo. Malo odmako, pa sto lakše pedalat. Misli se, kaka su to čeljad što toliko znadu mrzit sve i svakoga? Nikako ji ni mogo razumit. Vada zoto što mrzit ni zno. A baš su mu ljudi svašta u životu napravili. Ajde, dobro, misli se, ko je taki stvorit, taj znade i mrzit. Al i ako je tako stvorito, kako čeljade može mrzit najrođenije, no što vada o srca stvorijo? Do medana ni ni ošo, ka tribalo smotat u drugi sokak, naki zaštodiran odbiciglo sa upravo dodoma.