Arhiv tekstova
Tužan Uskrs
Faljnis, čeljadi moja. Jeto vrimena koliko voliš, pa da vam napišem koju rič. Ode kod nas na salašu u našim lipim Ivković šoru doduše nikad nije baš velika gužva, svaki drugi salaš prazan i na milost i nemilosrt vitru, kiši i drugoj ampi, al od kako smo u ovom zatvoru i policijskoj uri još je gore. Ovi nikako ne mogu svatit da se od smrti ne mož sačuvat i da je to Božija volja. Nigdi ni žive duše, samo nas par matori se pokadgod nađemo na tarabama i prodivanimo koju da nam vrime prođe. Niki se tute doduše provozaje u limuzinama kad nastupi vrime da se ne smi izać iz avlije, valjdar da nas pribroje jel nas ima više neg što se smi. Al ode već ni nema nikog na salašu da su više od dvoje. Mlado očlo, ostali samo mi matori. I to se polagano, božem prosti, proriđiva pa ima salaša di je samo jedno čeljade. Jeto, iđe nam i Uskrs, najveći katolički svetac, kad je Isus umro na križu da iskupi grije svita a mi ne smimo ni nos provirit iz avlije a kamol ić posvetit ilo i pomolit se u crkvu. Žalosno, čeljadi, žalosno borme. Sve se niki pitam jel to od Božije volje jal nam to kogd trenira strogoću i namiče svoju volju. No, neću mudrovat više. I ova moja me ruži, veli da ću još navuć kaku nevolju na salaš. Al sićam se kako smo se svi radovali našem lipom svecu, išli u crkvu tu na početku šora, a u crkvi puno svita, pa popalimo sviće, ta samo tako lipo slavimo Isusovo uskrsnuće. A sad, borme, ni u crkvu se ne smi. Ne daju i eto zdravo se sekiraju za naše zdravlje. Samo, ja niki opet gustiram: ako se tako zdravo sekiraju, zašto zdravstvo nije ocigurano i nama što smo tako prošli Lucinim sokakom pa ostali brez poslova a sad nemamo ni socijalno zato što smo se paštrili i šporovali pa kupili malkoc zemlje koja nam sad smeta za bilo kaku pomoć? Pa ondak zašto ne ociguraju ti koji vladaje u svim tim državama ilo tom silnom svitu što je siroma gladan i pada po sokakima od gladi? Kaže mi moj rođo Joso da mu zdravo žao što neće moć ić svetit, najavljeno je da neće bit svećenja ila ove godine. Av, čeljadi, pa to se išlo i za vrime veliki ratova a sad se i popovi niki poplašili pa se sklonili od svog svita. Al kako je tako je, ja ću lipo kugod i svake godine, makar i priko taraba od salaša do salaša otić pod naš križ ode u srid sela i pomolit se za dušu i oproštenje grija, opravit uskršnjak i skuvat šunku, divenicu i jaja. Al neću prižalit što mi neće niko doć u goste da se malo počastimo, isčestitamo jedni drugima Uskrs i izdivanimo. Valjdar će na Vodeni ponedljak bit polivača, pa ćemo se bar malo proveselit i nakupit šarani jaja jel pomorandže baš i neće bit, dvared-triput je poskupila a nadnice su se fajin srozale, i to na doli. Obećavano je i niki sto eura, al kažu da će to posli dilit. Valjdar kad vide ko će još ostat. Ja, doduše, nisam čuo al naveliko divane. Ne virujem više, čeljadi moja, ni sam sebi a kamol svakojakim divanima što se šire po selu a i po varoši sve više. Neg, iđem namirivat, dosta mi divana. Čekam lipča vrimena ako i bude još kadgod. Ajd, zbogom.
