Arhiv tekstova

Prcov

Faljnis, čeljadi moja. Jevo, čim sam došo sebi od radosti, oma sam se latio da vam objavim. Sidimo danas Joso i ja u kraj njive, odmaramo od šetanja i vućanja mitrađa rukom. Imam jednu malu njivu, pa ovi s ovim velikim traktorima neće da se prime razbacit, a ni ja baš ne bi zdravo volio da mi izgaze ječmište pa lipo sam odnesem na njivu, ponesem kablove i štrangu priko ramena pa razbacim iz kabla. No, di sam stao? Sidimo mi tako na pripeki, malkoc smo i sustali i gledimo prema dolu kad se štogod počme prikomećat po njivi. Ja gledim, pa sve sam sebi ne virujem: ta jeste prcov je, čeljadi! Nisam vidio prcov već dvajst godina, ta još otkad se vako počelo zdravo polivat otrovama i kad triba i kad ne triba. Sitio sam se oma kadgodašnjeg vrimena: išli smo svaki dan na njivu i uvik bilo posla, sve se radilo ručno, vilama se čupala s prolića zubača, skupljale čukanjice prid sadnju kuruza... Ondak nisu bili taki plugovi duboki da zavale već su samo izbacivali čukanjice, pa se to lipo pokupilo, otreslo od ašova da spadne zemlja i na kola. Nakupilo se, borme, toliko da se čitave godine imalo šta ložit u katlanku i kuvat bundeva i zaparit josagu mošlik, a sad nam mrzi otić do šupe. Ajak! Cipat drva jal, ne daj Bože, panjove. Ta zdravo smo se pogospodili s ovom moderštinom. Ja vam velim da bi to tribalo malkoc zakočit, povuć kajase pa malkoc više radit. Malo-malo pa čujem jal pročitam da je kogod strado, jel kaki tumor, jal ga trefila guta, jal se zagušio od debljine. Gledajte samo stare slike kaki je bio mršav i zgodan svit, a ne ko sad: širi smo neg duži. Što veli moj Periša: lakše nas prikoracit neg zaobać. Samo smišljamo šta bi ili jal pili, namišamo svakog andraka u ta ila, pa di nam se neće leć kake boleštine jal novotarije od kojikaki virusa, ta sami to opravimo. Na priliku, prave pečencu pa zamotavaju u nju ovog jal onog, mažu medom, pa pune voćom. To kadgod nije bilo, znalo se šta je šta, a ovo na kraju ima više koji čega namećano neg u mošliku. Pa di je to dobro, pitam ja vas? Ta ako je nasuvo, onda je nasuvo; ako je pečenica, onda je pečenica. A ne kojikaki mišanac, nalte? Neg, jeste l bili kogod u novom tavankuckom Domu? Onim što je nako dugo čeko da se otvori za svit. Ja i moja gospoja bili na vatrogasnoj zabavi na Dan žena. E, čeljadi, svaka čast kako je lipo dotiran i opravit! Jedino je malkoc nezgodna jedna mala basamaga kad se ulazi u salu, ko malo ne pazi oma se prikošedi. A bilo je baš fajin svita što se skondrljo, borme. Tribali su kad su pravili metit tamo kaki biljeg, jal pločicu drukčije farbe da se vidi da je basamaga. Inače je zabava bila zdravo lipa i vesela. Bilo je zadosta fajinskog ila i pića, a i svirci su bili zdravo dobri i to obodve bande. Šteta što se tako štogod ne pravi više puti na godinu da se svit malo opušti i proveseli. A i ne bi ondak toliko mudrovo ko je ko i ko je šta. Ta još stari Rimljani su kazli »vina i igara«, pa je svit miran. A baš je tako. Ne vridi ovo malkoc kokošijeg života gatat ko je ko i ko je di u stranki. Triba se veselit i radovat. Ajd, zbogom.