Arhiv tekstova

Postit

Faljnis, čeljadi moja. Jeto nama i korizme. Ta nisam se dobro ni obazro, a već došla korizma – triba postit. Otkad je svita i vika, naš svit siroma posti. Te zbog onog te zbog ovog, te čerez tog što se nema, a često se nema, i tako u nedogled postimo. A kako sad gledim po novinama i televizijama još ćemo više postit. Sićam se oni stari vrimena: ode kod nas u Ivković šoru se posli poklada oma spremalo za tu veliku post; na Čistu sridu se šikarili sudi lušijom – ne daj, Bože, da bi zaostalo koje zrnce masti, ta to je bio samo taki gri. Divenicu nisi vidio za astalom čitave korizme, borme. Ilo se samo soparna čorba, nasuva sto fela pa i s kupusom, a to nisam volio, pa gomboca, ručalo i večeralo se pekmezom kruva, naprazno soljom i paprikom posuto, mašćom sačuvaj, Bože! To si dobio u korizmi samo kad si bio bolesan. Mi dica nismo volili korizmu nikako, jedva smo čekali da prođe i da dođe Uskrs. E, ondak je bilo svega. Tako smo se znali naist da nam dođe rđavo. Sad kad to ispripovidaš unučadima, oni se smiju i sve niki ne viruju. Sad su, vele, drugačija vrimena: nije dobro ni za zdravlje toliko se odricat i minjat navike u ilu. Ha, ta ko je nas pito za te navike. Ako nisi tio ist šta ima na astalu, dobio si nuz uvo jal dlanom odastrag po turu pa se češi i nema ila do drugog sidanja za astal. E, ondak više nisi biro, bome. Trbu ne pita i ne promizgiva kad je skroz prazan. A sad ovi naši: »Ne volim ovo, neću ovo, triba mi da je ovako jal onako začinjeno jal ispečeno«. Pomodili se i razmazili, ja vam kažem. Ta, kadgod se meso vidilo samo nediljom. I nije bilo samo bilo meso neg si dobio šta nana izvadi u tanjir, a ni pilež nije bio Bog zna kaki. Kad ujtru zorom pušta pilež, uvati pivčića domaćeg, mršavog kugod da je godinu dana bio na hrono-dijeti: noge ko dvi tačke, samo mu perje naraslo. E, ondak si tako slatko oglabo taj komadić što ti doteko, nisi promizgivo. Bila su to teška, al lipa vrimena. Ni se bižalo u svit zbog dvi krajcare više, ostajalo se na svojem salašu pa šta Bog da. Al, ni se ni vrhuška razbacivala novcima po svitu a svojoj čeljadi otimalo, što jeste – jeste. Sad vidim na televiziji mi dajemo ovim dva, onim jedan, onim tri milijuna…, a svojem svitu ni zarađenu penziju neg stalno odižemo tu granicu samo valjda zato da čovik umre u čekanju pa da ni ne dobije ništa. A i kad se dođe do tog da je mož dobit, bolje čovik da ode s advokatom jal neće se vazdan iskobeljat iz papira i zaktiva i uvirenja i potvrda. Sad će vokšovanje, čujem od ovi što iđu i nude med i mliko od kuće do kuće da bi čovik za nji glaso. Samo, ne iđe mi u glavu, kad smo mi u selu iskali da imamo obdanište, jal tušta mladi rade pa nema ko čuvat dicu, niki direktor je kazo da ga ne interesuje Mala Bosna. A sad i kandar interesuje kad iđu prosit glasove. Niki dan sam se moro i smijat. Veli mi jedan pajdaš da je on obećo već njima četverima da će za nji, a kaže na taj dan će ić kod sina u Nimačku. Svašta ode mož, kandar. Al eto ima svega. Ajd, zbogom.