Arhiv tekstova
Iđišta
Faljnis, čeljadi moja. Jevo nama malkoc lipči dana, pa bi tribalo navalit na poso, a kako vidim po sebi ni nam baš do posla. Periša veli da se skroz niki ulinio, pa mu se ništa ni ne radi ovog prolića. Moj rođo Joso veli da ni on nije ništa bolji, a i kome radit? Sve što zaradimo ode na poreze, prireze a tek ovog prolića kad ovi navale ko zima na golog čovika! Vidićete, čeljadi, pošto će sad bit žito i ječam. Ovi sad na izbore ima da utuku novaca i novaca, veli Joso. Ja se niki zamislio, navuko većma šepicu na oči pa gledim na nji obodvojcu: jel se oni sa mnom sprdaje jal tiraje komendiju? Sad njim se ništa ne radi kad kod mene triba doć na mobu na velik poso. Moram avliju iskrčit, pa panjove iscipat, pa sve pozavaljivat, ta tristo čuda, a ova dvojca huncuta se ulinila. »Šta je vas sad spopalo, huncuti? Kad Braniši triba pomoć, onda ste lini, a kad triba trčat po Ivković šoru i dilit izborničke reklame, onda niste? Ajd pak, zapantiću ja ovo, tribaće i vama pomoć štogod.« Malo sam se i našo uvriđen, čeljadi moja. Nije dosta što nam se mladež razbižala po bilim svitu jal najbliže po ovim novim fabrikama, već i mi matori se ne možmo nikako skontat. Jeto, u nas trojce ima godina da bi dobro pamtili Ferenc Jošku iz mlađi dana, možda i prija neg što je imo nake velike zulufe. A šta ondak čekat od drugog svita? Ne bojte se: daće oni što nam i uvaljivaju, iz bilog svita se latit da štogod privride, nisu ti ni kod njeve kuće radili. Oni samo vole bit zabadavad naranjeni i napojeni. Doduše, kaže svit da ne piju ništa što »vaća«, vira njim ne dopušta, a ni krmsko ne idu. Ne znam samo šta ondak traže ode. Kod nas se još uvik prave disnotori. No, Joso mi se opet smije pa veli: »Neš ni ti, moj Braniša, još dugo mavat po avliji s divenicama i višat šunke po čardaku. Jeno, već obalaze i popisivaju ko koliko ima prasica i svinja u svita. Sad će se i to morat razduživat i odjavljivat, kalamit, a kad oćeš razdužit, ondak moraš zapatit potvrdu od klanice da si zaklo jal od veterinara da je, ne daj Bože, uginilo. Znači, brez potvrde nema otpisa, a za potvrdu moraš nosit na klanicu i nema više disnotora, ha-ha-ha«. Gledim, čeljadi, u njeg kugod da je skrenio s puta, jal bunca od vatre što zaziva niki virus pa nam po varoši sad svit od tog ima nike svrbljive bubuljice i plikove. Zagledam ga, al nije bubuljčav. Samo niki faličan. Božem prosti, ko da ga kogod omlatio mokrom čorapom. »Pa, jel tebi to drago što neš više moć lipo ko čovik skupit familiju i lipo opravit disnotor, pa prelo, proveselit se, o, Bože.« Velim ja njemu, al on oma dvi natrag. »Braniša moj, di ti živiš, kaki više disnotori, čovče? Probudi se već jedared. Ta, ovi mladi odu u te jeptine velike dućane, kupe ovog toliko, onog onoliko, namišaju da imadu misec dana i baš ji briga za tvoj disnotor. A da ne divanimo o tim da već neće da idu ništa osim ti liganja, koji kaki rizanaca iz Kine, s nikim prutovima idu. Ma, naše je prošlo, moj Braniša. Šorovi se utrnili, salaši razrušili, a ni mi još nećemo dugo durat.« Ja se ne dam, bome. Iđem svudan od sad na prela, i slavlja. Ajd, zbogom.
