Arhiv tekstova

Pokladno vrime počima na Bogojavljenje (sv. Tri kralja) 6. sičnja (januara) i traje do čiste sride (Pepelnice), ove godine 1. ožuljka (marta), kad počima korizma, posno vrime prid Uskrs. Ovo je vrime bogato kojekakim zabavama i prelima. Salašari su onda pravili velik disnotor kad su odjedared potukli (poklali) sve ranjenike (tovljenike.) U ovo vrime u nikim zevljama prave i karnevale, a u nas su salašari u pokladama, najviše u disnotoru, pravili vašange (maškare.) U ovo vrime prave i svatove, i to je jedna od zabava koju otprave s velikim veseljem i obilnim ilom i pićom.

Poklade Bunjevci zovu i poslidnju nedilju prid čistu sridu i poslidnja tri dana prid nju.

U ovom vrimenu su imali dva zimska goda, a tušta nji su došli u varoš i na debo četvrtak iako nije zapovidani blagdan, al su ga držali ko dan gošćenja. Adet goda su naši stari skontali da će mladima odredit dan, puštiće ji u varoš (od milošte tako zovemo Subaticu) na zajednički provod. God je mladima bila povod da se skupe iz okolni pustara, rata i sela, da se vide u svojim svikolikim društvima, najviše momačkim i divojačkim, di su imali društven nauk, a uveče igranku. Prvi zimski god je bio na sv. Tri kralja, a drugi na Marin 2. veljače (februara). Kako u pismenima nema traga kad su počeli držat godove mož pritpostavit da je drugi god nasto kad su naši stari napravili prvo Veliko prelo, na Marin 1879. godine.

Treći put su se u pokladama mladi u varoši skupili na debo četvrtak (poslidnji četvrtak prid čistu sridu), iako on nije bio blagdanski god, tušta nji su došli u goste rodovima, al i rad zabave, igranke u kojekakim društvima el u kućevnim skupštinama.

(Skupštine su zabave u kući, na koju je divojka zvala nikoliko svoji drugarica s momcima, di su se u sobi nuz svirku, davno s gajdašom, a posli s harmonikašom, zabavili pismom i igrama. Skupština je zabava za malo i to samo pozvane čeljadi, koliko ji je moglo stat u jednu el dvi sobe.

OTVORENA ZABAVA: Mi ovo vrime spominjemo ko poklade, a niki ga spominju mesoije (mesojeđe), vrime kad je slobodno ist meso, a spominuju ga i ko mesopust. Po adetu to je vrime kad se triba okanit mesojeđa i počet postit. Za poklade je poznato i ime karneval, vrime kad se više ide i pije jel će posli njeg uslidit korizmeni post. 

Karneval je bučna pokladna »otvorena« zabava na sokaku veliki varoši, s tušta svita, potiče iz Starog vika, a održala se i raširila u romanskim zemljama, dok je med slavenskim narodima taka zabava nepoznata. Romanski narodi Mediterana su ovaj nasliđeni poganski adet nigovali i sačuvali do danas.

Karneval (tal. carnevale) je pokladno vrime svečanosti i zabava. Biće da je koren karnevala iz stare Grčke di su pravili posebna kola (lat. carrus navalis = kola-brod) za svečanost prolićne zabave u čast boga Dioniza, boga vina i zabave. Po tom su Rimljani imali bakanalije višednevne svetkovine i orgije u čast boga Bakha, uporednog boga Dioniza.

Danas su najpoznatiji karnevali Nici, Veneciji, Rimu i dr., al ji sve nadmašuje karneval u Rio de Janeiru (od 1855. godine), koji se svršavaju s povorkama tušta sudionika i još više gledača.

PEČENJE FANAKA: Fanak je vrlo zahtivan, njeg ne mož peć kad kome padne na pamet, zato su ga kadgod pekli samo u pokladama i to vrlo ritko: u disnotoru, na obiteljskom prelu i obavezno na Debo četvrtak. Tušta nji su fanke pekli i poslidnje pokladne nedilje. Rad tog niki fanak zovu i pokladnica.

Da bi se ispekli dobri fanki triba ji odjedared tušta ispeć, na tušta masti, a posli tu mast moži hasnirat samo za zapršku. Fanki se peku u velikoj laboški, a kad se počmu peć onda triba i dosta čeljadi da ji poidu. Nji nije lako zamutit, to urade mlade i jake žene u ovećem vajlingu, kreću se u vrućoj kujni, a kad se kreću na siniji (daski za tisto), reduše ne dopuštaju čak ni da se vrata kujne otvore, da fanki ne zaladnu. Kad reduša ocini da je mast dosta vrila odjedared ispeče do osam-deset fanaka. Prve fanke ne nose prid goste, oni su obično brez pantljike (uske blide plaše na obodu), neformasti, brez pupka i nejednako ispečeni. Te fanke kad oladnu posli poidu. Kad je reduša udesila mast da se na njoj peku fanki s pantljikom debljine dičijeg sridnjeg prsta, da su jednako narasli i formasti, onda ji počme peć. Izgledan fanak kad čeljade zagrize svudan je jednako mekan ko šponđa (sunđer). Reduša koja ne zna ispeć take fanke nema dobar glas.

Fanki se idu vrući, a kad taki zamriši prid nosom onda nema čeljadeta ko će mislit na dijetu. Sridina, pupak, se puni po želji: malim gombocima od tučenog sira (danas ga više ne prave, pa umisto njeg meću mladi, pućiji sir), dobar je i kad se na njeg natruni sitan šećer u pravu el kad se puni s pekmezom, najbolji je od zerdelija (kajsija). Ima dosta čeljadi koja vole ist fanak »sam sa sobom«, brez ikakog dodatka.

Kako se fanki friško ispeku, tako friško i planu (nestanu) iz zdile, pa kad je desetak čeljadi za astalom u početku se desi da njim reduša ne mož sustignit usta, čekaju na slideću zdilu. Ozbiljnije čeljade je kadro da taj naizgled velik zalogaj poide na dvared, a oni veliki usta i odjedared, a ila se ne mož okanit dok ne opide bar 5-6 pa i dobrim više komada.

Ladan fanak dobro pasira s ladnom friškom (svežom) pečenim divenicom (kobasicom.)

Rad ti veliki prohtiva fanke ne mož peć za malo čeljadi, nit ji mož (bolje je kazat ne bi smila) peć neiskusna reduša, a da se nauči peć fanaka često triba da joj počmu rast side vlasi u kosi, onda zna ispeć fanke ko »za prid kuma«.

Fanak je dično ilo poklada, s krumpiračom on je simbol paorske kujne.