Arhiv tekstova

Izbiraće se ka ji najviše otide

Bać Ive sve dosadnije. Televiziju ne gleda već odavno, a pristo i novine čitat. Jedno vrime samo slušo radijon, a brzo ga sto čačkat pundrav. Dovatijo se sokoćala, isprva nalazijo puno toga što mu bilo baš na srcu. Naišo na rodove, pajtaše i druge što se već godina ni vidijo nit podivanijo š njima. Tako to išlo nikoliko godina, al u poslidnje vrime mu i sokoćalo izgleda ko televizija, skoro da više ništa lipoga ni ni ne mož najt. Pojačala se politika, bome i crkvencko. Istom se niko siti poslat depešu sa kakom molitvicom, al bi je i naj ko je dobije tribo poslat na deset, petnajšesnajs, a digod koju i na pedes atresa, jal neće imat sriće. Otkao Najštosezasvepita obnarodovo izbiranje, sokoćalo puno ni što se razumu u politiku. Jedni bi vako, drugi nako, jedni odobravu, drugi napadu, kršteno čeljade ne zna kojima bi virovo. Vidi samo da Najštosezasve pita udesijo izbiranje za po prolića. Znade se i zašto, u to doba već jako puno ni što njega ni u snu ne bi izbirali već otidu u svit tražit nadnice. Bijo mu niko jutro i Tunica, dite o jednoga dalekoga roda. Malo se začudijo, nisu se baš jako pazili. Tunica uči velike škule i to u najveće varoši. Cigurno jako velike, uči ji već jedanajsdvanajs godina. »Bać Ivo, možda se malo i čudite što sam došo, al baš mi tribate. Znadete, u varoši se vazdan špacira. Vamo se špaciru ni što bi vladali misto vi što vladu, namo se špaciru ni što bi sustavili ne prve. I svi dušu u fićonke. U dućana ostali zatečeni, nisu ji pribavili dosta, pa za dram sve poprodavali. Ja se sitijo, dada mi kadgoda pripovido kako si oduvik zno pravit fićonke o vrbe. Pa eto ja bi ti lipo mogo namistit posov, naj što nam plaća da se špaciramo, ni na čemu ne škrtari. Ako si voljan zaslužit dobre novce, napravi što prija nikoliko stotina. Platiću ti oma ščim ji dojdem odnet«, veli Tunica i sidne zastal. »E, moj derane, ne znam zašto to nisi ponudijo dade, ka će se tako lipo platit. I on to znade jako dobro radit. Mi ka smo bili dica nismo imali sokoćala i telefone ko danas. Sami smo izmudrivali šta ćemo se cigrat, pa smo tako naučili pravit, ne samo  fićonke, nego i još koišta. A znadeš, nisam ti ni reko da sidneš. Idi lipo ko tvojega dade, puno ga pozdravi i reci mu da ti ni naučijo kako divanit sa starijima. A ni ti naučijo ni da se u tuđu kuću ne ide pri fruštuka«, veli mu bać Iva i isprati ga do sokaka. Moro, Taksa na njega stalno izdaleka rčo. Samo što ispratijo Tunicu i latijo se fruštuka, telefon. Unaprid se obradovo, misli se, njegova ni, javi mu se podnoć, tako rano može bit samo koja o cura. na vrata banijo kum Tuna. Radosno se javi, al ko da ga kogod poljo ladnom vodom. »Dobro jutro, mi smo tiiti, pa bi vas pitali jal ćete na proliće izbirat ve što vladu, jal koga drugoga. Znate, ako...«, »Ta derane, ite u očin i vi i vaše fićonke i vaša izbiranja i vaš Najštosezasvepita i ni što bi misto njega tili bit Ništosezasvepitu i... i...«, bisno veli bać Iva i zalupi slušalicu. Na kraj šljoknijo i Mačka i sijo za fruštuk. I medecine to jutro zaboravijo popit.