Arhiv tekstova

Kičeraj

Faljnis, čeljadi moja. Jevo ja ode na ambetuškim vratima dubim na nikoj klamavoj šamadli i opravljam ove selice za kićenje Božića, a Pera me gleda i podsmijuckava se kako me Jela fektuje. Te »ove obisi vamo te one onamo, pa ne vidiš da ti nakrivo ko trinajsti paragraf, pa ded malkoc razvuči da dovate do kraja«. Av, čeljadi moja, nije meni dosta moje nevolje. Samo što se ne skrndavim. Još mi se i on ode navrzo, kugod da njega njegova Roza nije muštrala. Samo, uspilo mu pa nije naišo niko da vidi i da mu se uzrugiva. Ja sam uvik take sriće: kad god radim kaki poso di je umišano žensko čeljade, uvik kogod naiđe. Al pak, za Božić, taj naš najradosniji svetac di slavimo rođenje Isusa, možem sve istrpit. A Periši ću ja već nać kako vratit komendiju, i to s kamatom. Mećem ja tako i zakačivam, pa se sve mislim kako je kadgod bilo, puno je siromašniji svit bio, barem s te letričarske huncutarije. Nije bilo ti kojikaki selica, pa tog što slika svitlom po zidovima, a i sama grana je bila zdravo siromaškije nakićena. Divanila mi moja majka Jela da kadgod se znalo trevit da nisu ni imali granu neg su nakitili onaj korov za metle, ociko se najveći pa očistio od ostataka lišća, umotali zelenim krep papirom i okitio kojikaki mašnicama opravljenim od kakog resla štofa što je ostalo od šivenja ruva, a namećalo se i vate po njoj da izgleda kugod snig. Sad se, gustiram ja, potroši fajin novaca na figure, pa na kuglje i tu opravu za granu. Kadgod su figure opravile same domaćice od tista, malo zapekle u peći i poslagale pod granu nuz žito i božićnjak, a na njem su isto uvik bile figure od tista: krmača s prasicama, ovca, magarac i sve što je bilo na salašu Bogom dano da čovik odranjiva. Tako je kadgod bilo, bome, a sad je sve niko moderno pa makar ne imali kruva nastalu u sičnju, al to mora bit. Ta neće valjdar komšiluk imat take lampe, a mi nećemo i sve tako vijamo sami sebe i zavidimo, a zaboravimo da se Isus rodio u košarici, da je na slamu polegnut i da je njegovo učenje skromnost i poštenje; ljubav prema svima a ne mržnja i zavidnost. Ruku na srce, tušta smo mi zgrišili, čeljadi, i o Isusov nauk se oglušili. Samo tiramo po svojim. Niki smo postali zlobni i zavidni na drugog, dica nevaljana, neodranjena što bi kazli. Baš gledim: i ove petarde su dozlogrdile i Bogu i svitu, već misec dana se vuća dičurlija svudan, po avlijama po tuđi baščama, nemaju obzira jel ima stari i bolesni, jel ima male dice... To se samo prkosi, a kad i kogod izađe i izruži oni se odgovaraje i cuju starije samo tako, niko njim ne mož ništa. Što veli moj Joso: toliko smo nakaradni zakona doneli da nam se sad lupaju o glavu. U naše vrime nije bilo tako. Ja se i danas sićam, pa me čak i niko zasvrbi odastrag kad je jedan čovik kazo mom pokojnom baći Đeni da sam ja naišo i digo nos i nisam kazo ni faljnis. E, onda je moj Đeno uzo lipo papuču, onu starovinsku, od bać Lajče Kujundžića opravljenu i s potplatama pa sam ja borme viko faljnis i priko puta ko naiđe. Fala mu, naučio me reda. Ajd zbogom, čeljadi moja.