Arhiv tekstova

Ka letrika sine, smrkne se u po dana

Bać Iva uranijo pa oma zapalijo radijon. Nema s kim prozborit ni riči, pa nek makar on laje. Al bolje da ni, oma ga rasanilo ščim obnarodovali da će se digmit letrika. I još Najštosezasvepita veli, neće to niko ni ositit, digniće se samo malo. I veli, neće se ni dignit oma, neg istom na godinu. Majku tvoju neće oma, misli se bać Iva, pa to tvoje na godinu je već priksutra. A ni baš puno ni slago, neće se letrika dignit toliko da je se ne bi moglo platit. Zlo je što će se dignit skoro sve drugo, samo ne no što bi tribalo. Eno, ko nji u dućanu se kruv digo još pri par nedilja, nikako oma ščim čuli da će se dignit letrika. Diglo se i još koišta, ne mož to više ni popratit. Oma otrnijo radijon, pokvarili mu cili dan. Orca po dvoru i po bašće, mada tamo nema šta tražit u vo doba, al ne volji ni sam sidit unutri. Navuko drva u sanduk u kujne, imaće za ložit baram nedilju dana, pa se istom onda sitijo fruštuka. Ni baš ni gladan, al mora štogoda pojist rad medecina. Veli, otiće donet kruva, crnoga. Ako ima. Njevoga pekara više nema, zatvorijo, pa se za kruv piše u dućanu. A ako bi tijo lapinju, mora se primundurit i otit u selo ko drugoga. Ni mu se dalo, veli sutra će, a za danas još imade komat crnoga kruva o pri niki dan. To će mu bit i dosta. Iznatrag dono načetu zdilicu lučenja, na kokošji badnjak skuvo sam za se. I ni mu bilo lipo ko ka skuva njegova. Sve bilo kako triba, jedino se baš ni najbolje slučilo. Potli fruštuka naranijo Taksu i mačka, latijo biciglu i uputijo se u selo. Napolju ladnjikavo, a namrčilo se ko da prošla večera, a ne fruštuk. Ko da zaćutili i pitlovi i kerovi, jedino se nikako tugaljivo oglašavu tičice. Taman se krenijo, ni prošo ni ćoš, trefi poštaša, nosi mu nikake cidulje. Baš tamo di se trefili, rabadžije nšto ji primili u nadnicu za nikake javne radove tovaru drva u prikolicu o traktorića. Dan prija isti ti istovarivali iz prikolice o većega traktora. »Eto, pajto, kanda će skoro izbiranje, pa vi raznašu drva koikomu, možda ćemo i mi dojt na red. Ako daju redom, moraćemo se požurit doma, moji komšije već dobili«, veli mu poštaš i skoro se zacini o smija. »Ta idi, molim ti, ko će nama štogoda dat baš tako zabadva? Nit smo lipi, nit jako pametni, a najmanje poslušni. Znadeš i drugi su davali koišta pri izbiranja, bilo tu i cvita i klajbasa i prenera, na njima bilo natrukovano i o koje to partije, a naj ko dobije drva, kako će znat ko mu to do?«, odvrati mu bać Iva i za dram prigleda cidulje što dobijo. Vidi, nema tu ništa lipo, sve nake što triba koišta poplaćat. »Pajto, ne vridi ti ni gledat. Zažmuri i plati, manje će bit sikirancije. Možem ti samo reć, letrika se već digla, a oma i koišta, to ćeš već vidit ščim unideš u dućan. A za drva se neka sikirat, nas dva nećemo dojt na red. Znadeš kaka nam je srića, prvi smo jedino ka se dilu klajbasi. A makar se sve u države diglo, jedino se nama nadničarima nikad ne diže, pa nam je sve sve jedno. Zoto nam se i u po dana, gorila letrika jal ne, uvik samo smrkava«, veli poštaš i otide za poslim.