Arhiv tekstova

Jedamput salašar uvik salašar

Sveta Kata prošla, vrime još uvik ko i pri Sisveta. Po danu baš lipo prigrije, ko da je proliće. I muve se razletu. Istina, izajutra zna bit ladno, al samo dok sunce malo ne ockoči. Ščim urani, volji skuvat kafu njemu i njegove, pa se lipo svašta izdivanit, što baš i ni za svačije uši. Ka popiju, volji obit bašću i stražnji dvor. Gleda, bašća lipa, napredna, cicamaca istirala pupove ko za Cvitnicu, zovo doba to ni ne valja. Tako sve bilo i prošle zime. Za Božić već imali i mlada luka i salati, al zoto za Uskrs, ka je tomu vrime, jedva naizbirali. Koliko zima bila lipa i topla, toliko se proliće okišalo i dugo bilo baš ladno. Bać Iva se za taka vrimena svaki dan po nikoliko kilometeri probicigla, veli nek je njegove doktorice srce na mistu. Jedino se ne smije uputit u polje. Ni to više ko godina unatrag u vo doba atar pun svita. Ako bi ga štogoda uvatilo, ne bi imo koga ni dozvat upomoć. Prvać, nikako oma potli Sisveta, odbiciglo se do Stipinoga salaša. Stipa mu bijo stari pajtaš, a priko njegove bili i rodovi. Krenijo se oma potli fruštuka, a ni ni zno jal će njega i njegovu zateć tamo, jal su u kuće što još za rata kupili u selu. Ščim se ostavijo benta izdaleka opazijo da se puši na odžak. Stipa, ko da ositijo da kogod dolazi, izašo do kanala. Naslonijo se na ogradu o ćuprije, zapalijo cigaretlu i zagledo se u vodu. Tako dočeko i bać Ivu. Ispozdravljali se, ispitali jedan drugoga za familiju, pa se pišice krenili do salaša. Malo za njima, malo isprid nji, trčkaru dva velika pulina i troj štenadi. Crni, samo jim se oči sjaju ko biseri. Još taki mali, već nusput stalno ništa rivu, njušku i žvakunju. »Eto, pajto, to ti je sad moje društvo. Pod matoru glavu ja i moja ostali sami, dica ni da se našalu dojt nas malo obit«, veli Stipa dok je zamato novu cigaretlu. On i njegova se uzeli jako mladi. Njemu bilo šesnajs, njoje jedna manje. Oma se latili i pravit salaščić. Te godine ga i svršili prid zimu, pa jim i prvo dite tamo došlo na svit. Brzo za njim i cura, pa još dva diteta. Svi četveroj se otranili na salašu. Okolo po salaša bilo još cili čopor dice. Odnuda išli i u škulu, zimi, liti, po svakaki vrimena ti nikoliko kilometeri do sela za dram bi jim prošlo. Stipa se naučijo od didaka svemu što triba sa trskom, o zimske košnje, do pokrivanja kuća. Zno i sa drvetom, a najviše voljijo konje. Pravi salašar. Otranjivo i svinje i ovce, a imali i dvi kravice. Živine ni sami nisu znali koliko imu. Ti nikoliko lanaca zemlje oko salaša uvik na vrime uradito, a bašća nuz kanal bila rodna, pa Stipina uvik ništa imala za iznet na pijac. Dica kako rasla, laćala se dadinoga posla. Sva tri isprva radili š njim, dok nisu odrukovali. Potli ošli svako na svoju stranu, a i dan danas živu o noga što ji dada naučijo, al daleko o salaša. Cura se rano udala, a kolikogod bila mlada, u kuće i oko kuće znala ko kaka matora gazdarica. Do salaša stigli za dram, u divanu vrime brzo projde. Stipina već podložila zidani špojer i skuvala jim kafu. Slatko se ispripovidali, a bać Ive sve bilo žo ka se moro krenit doma.