Arhiv tekstova

Nauk

Faljnis, čeljadi moja lipa, dobra i poštena kugod što i sam jesam. Jevo, ja baš sad ručo i spremio mrve, al nećete nikad trevit šta sam io, pa sad ću vam kast. Lipo jutros uranio i još prid namirivanje propalio u šporelj, a u lernu namećo krumpira u kori, što ono kazli »u gaćama«, dok nisam pošvrago po avliji. Ded ovim ded onim podaj, očisti kod ovi i oni i krumpir se ispeko; sve se na mistima zacrnio i malkc zagorio, al pak ja baš tako i volim. E onda sam se lipo dovatio slanine, i to one s vrljike, baš sve požućene, avaške. To ovi moji ukućani ne vole ni vidit, a ne znadu šta je dobro i zdravo. Kad god je kogod imo te slanine, nije imo nikake boleštine, borme. Sve je ličila a ne kugod sad: odeš doktoru, on misto faljnis kaže 1.500 dinara, pa ti pripiše lik a kad čovik ode u pateku kupit, borme mu se još više digne pritisak a cigurno i cuker, nisam mirio. Kadgod se lipo naslažeš slanine, crnog i bilog luka, sitne paprike i da te Bog vidi. Neg, ja ću štogod drugo. Eto, i samo kad se pomislim, moram se sam sa sobom smijat. Niki dan mi došo moj rođo Joso odaleg iz Ivković šora, nako na smrt ozbiljan. Božem prosti – ne čuj, Bože, na zlo – pa mi isto tako ozbiljno veli: »Jevo, ja niki rišio, rođo moj, da se naučim radit na kompjutoru pa došo kod tebe da me svituješ«. Gledim ja u njeg, pa se cerekam u sebi: ta ako misli da ga ja naučim, zdravo se prišo. Od mene zna dvared više i moja unuka od devet godina, a ona mi najviše i pomaže so tim što jedan veli sokoćalom. »Znaš šta, rođo, najbolje bi tebi bilo da odeš na onaj ‘niverzitet što ga zovu ‘otvoreni’, mada ne znam zašto ga tako zovu kad ima i vrata i pendžere, pondak nije otvoreni. Mi smo ga kadgod zvali ‘radnički’, al kako je sve pootimano radnicima tako valjdar i ovaj posto ‘otvoreni’. E pa lipo odeš ti tamo, a tamo ima kursova svakojaki, pa cigurno i taj di se nauči na kompjutoru. Samo ne znam koliko se to plaća. I ja bi volio više naučit, al nikako da se nakanim da i ja odem«. On veli da je načuo da će se moć radit od kuće na kompjutoru, pa veli da bi volio zaradit koji dinar. Ma jel ste ga čuli, čeljadi moja! Vidila žaba di se konj potkiva pa i ona digla nogu, mislim se ja u sebi. Iđi, Joso, u peršin. Baš tamo u tim gospockim krugovima tribaje taki kugod ja i ti, sve čekaju na nas. Neg, drž se ti onog na čeg smo mi navikli: njive, josaga i avlije pa kako nam dragi Bog da. Baš mi kome tribamo. Ne znam jesam ga ubedio, on kad štogod naumi, čeljadi, ne mož mu izbit iz glave ni možarom. Neg, eto, iđu nama sveci a ja još ni ogriv nisam skroz pospremo. Samo mi fali da mi zakisnu ogrizine, a ni peć nisam umazo žutom zemljom iznutra. Nikako da nabavim plive, nigdi je nema ni za lik. Mislim se: e da je naša »Fidelinka«, lako bi mi divanili. Al sad nam se više isplati dat budzašto žito tuđinu neg izvest brašno. Kandar ću morat i ja ko Periša: lipo uzet pa prikrupit slamu za blato. Ako samo blatom umažeš, sve će popucat i otpast. Pliva mu dođe kugod armatura. Dosta kukanja, ajd zbogom.