Arhiv tekstova

Dica...

Faljnis, čeljadi moja, jel i kod vas vrućina? Ja pito mog rođu Josu, a on mi veli da nije. Kod nji na salašu kaže dunio gornjak i dono sniga, a onda nastavio da nikad nije blendavije pitanje čuo neg sad od mene. »Dašta je neg vrućina. Vamo nika drva ubacivo, pa mi jedno palo na glavu. Oma skočila čvorga kugod morčije jaje«. Hm, tio sam mu još kast zašto nije slago mokra drva, ona su malkoc mekša. Al ipak sam prićutio, jel sam oma zamislio u glavi njegov odgovor, a i vako je nadrndan danas. No, komediju na stranu. Stvarno je vrućina kugod da ovaj odozgor loži zabadavad ogriv. Samo se bojim da će nam zima bit dugačka i ladna. Ta niki se mislim i sve mi krivo kako nisam digod bliže tim moru. Pa tamo je i u sičnju jedva oko nule, i to ujtru. A kod nas -30, pa ti vidi. Jedared ja divanio s jednim rođakom s mora o zimi, a on mi ni pet-ni šest veli: »Av, rođo moj. Ta ja ti divanin da je ova zima i kod nas bila dosta ladna, ta položili smo cigorno dva kubika drva«. Ja ga gledam i sve ne virujem. Izem vam loženje! Ta ja sam te zime, čeljadi, položio po dračinjaka što mi moj pokojni baćo skupljo niz godina, pa trist meteri ćumura, doduše rđavog, a i kandar su malkoc zakinili na maži, stare daske od obora, a već sam počo i tačke iz ograde polagano čupat, nako svaku drugu pa mi sad tudank kroz proriđeno biže pilići na put. Cilo sam ga vrime posli popriko gledo i bio bisan. Hm, oni još kukaje. Neg, čeljadi, jeste l vi spremli dicu u škulu? Ovi moji su podigli knjige za unuku u našem Vijeću, samo još sveske pa naprid. Vidim da sad dica sa svi strana uživaju na etno-kampu. Baš lipo, i triba da se sigraje i druže a ne tuđe pa da ni ne poznadu jedno drugo. Svaka čast ko je to izgustiro. Nek štogod i nauče starovinski radit i pravit, a ne samo iskokoljit oči u taj vražiji kompjutor i nosit očale od malena. Ta eto, godina za godinom i vrime prolazi, čeljadi moja. Dica će posvršavat i škule, narast, a mi ćemo jel već jesmo omatorili i gotovo. Meni niki dan Periša divanio da kad bi sad bilo škule, on ne bi ni išo. Skupljo bi u šparkasu, kaže, pa bi lipo kad dosta omatori, očo i kupio kaku direktorsku diplomu i oma se učlanio u najveću stranku pa bio direktor. Moro sam se nasmijat; mal se nisam zacinio ko dite kad ga čekljikaju. Kad me prošlo cerenje, velim ja njemu da je doduše fajin naškulovan kad ne zna da nema direktorska diploma, a i baš to tako iđe kako je on kazo. Kadgod kad nisi tio u škulu, baćo lipo izvuko kajiš jal otkinio prut, a fala Bogu cica mace bilo svudank i uvik baš di triba, pa da vidiš kako se škularilo. Ta još sam se i nediljom počo spremat. A i ta cica maca, ja vam kažem, čeljadi moja iskreno, i sad kad je sičem za nošenje na groblje niki zazirem od nje. Neg, iđem još posvršavat poso i ponamirivat, a moram se i okupat pa se lagacko spremat na tamburaški koncert u Varošku kuću. Jesam vam divanio da ništa neću više propuštat? Ja sam čovik od riči, nal? Ajd, zbogom. Vidimo se posli na sladoledu u mijani.