Arhiv tekstova

Svakako se projde

Bać Ivina došla natrag iz Švapcke. Jako je se obradovo. Kako i ne bi, nikoliko miseci bijo sam ko tuga. Cure ga ritko obidu, mlađa u Švapcke, starija u varoši, vazdan u poslu i u nauku, ni ni malo lako radit i it na velike škule. Najedamput mu svanilo. Ope on sve natrag namiri, al dotle ona pripravi fruštuk, pa mu slatko jist. Vada njeznom rukom pripravito bude slađe. A najslađe mu popit š njom kafu, nu prvu, ščim otvoru oči, a on je kuva otkako se uzeli. Ni dan danas je se ne može nagledat nake tople, još po malo snene, pa ka se zagleda u njega nima krupnima očima i naškobi se, srce mu se zacigra... koliko samo put se znali i nji dvoj zacigrat, pa potli popit kafu ka se skroz oladi. Taka jim bila i najslađa. Ni je se mogo kurtalisat ni ka mu doktorica rekla. Šta bude nek bude, ti frtalj sata, a koikad i puno dužje, oduvik i zauvik bili samo njevi. Odjutros fruštukovali dosta kasno. Ručka jim ostalo o juče, pa velu malo će u varoš, tribalo bi obit dućane i vidit kakegod stvari, ko zna šta koja cura štodira. I ošli i došli natrag na ajzibanu. Obišli po varoši, sve se to izminjalo. Izgledali sve što tili, našli toga lipoga, pa sad znadu ako šta triba, di ima. I koliko košta. Samo što se otpravili sa štacije doma, sustavijo ji Pera, jedan što bać Iva ni ni zno da se baš jako poznaju. Čo za njega, zno ga po selckomu divanu, al nikad u životu ni rič nisu prozborili. Vaj put ga skoletijo, ne mož se nabranit. Otvorijo mu dušu, tijo bi da ga svituje šta bi mogo napravit da ne ostane naskaku. A ni ni malo lipo prošo. Ka se oženijo bijo već malo stariji momak, al još u pune snage. Uzo udovicu što bila starija o njegove matere i oma se priselijo ko njoje. Kuća puna svega, na dobromu mistu, jedino falila muška ruka. Pera se latijo posla, sve lipo uredijo. Ni radijo ništa drugo, samo ređovo u novomu domu i oko doma. Jedno vrime lipo živili, jedino jim falila dica. Ona već bila stara za nji. Onda je stale vatat koikake bole. On se staro za nju ko za malo dite. Jedino mu se ni dopadalo što ona držala buksu, pa moro iskat za svaku sitnicu. Vada mu tako bilo dobro, oduvik bijo otežak za bilo kaki posov, zoti trisgodina što zajdno proživili, ni dana ni išo nigdi u nadnicu. Ona prvać umrla, a vinčali se nisu nikada. I jada se bać Ive kako sad ne zna šta će radit. »Eto, život mi prošo uludo. Nikaki novaca nemam, a triba gledat kako dalje. Moja mi ni ni rekla di sakrila ušporovano. Jedino znam da je za njom ostalo za još tri života. A kako mi izgleda, to našla i skobačila cura o njeznoga pokojnoga brata. Ni bila gadljiva na novce, mada za cile bolesti ni jedamput ni obišla tetku. A što je najgorje, prisudilo se da sve što za pokojnom ostalo bude njezno, pa mi sad tira da oma izajdem iz kuće.«, veli Pera, a krenila mu i suza. »Bome, pajto, neg šlajbok u šake, pa najdi dobroga fiškala. I to što prija, jal bi stvarno mogo ostat naskaku.«, rastolmači mu bać Iva. »E, da imam novaca za fiškala, ne bi ni pito tebe!«, veli Pera, bisno se okrene i uputi u kuću. Bać Iva se samo gorko naškobijo i uputijo za njegovom.