Arhiv tekstova

Mogo obit i cilo selo

Bać Iva niki dan podranijo, sunce istom stalo izlazit, veli ide se probiciglat dok ni udarila vrućina. Brzo izašo na glavni kaldrum. Gleda, sve ne viruje očima, kako sve lipo pokosito, ko da unišo u kakigod veliki park. Na bandera barjačići, a još se više iznenadijo ka izašo isela. Svaj bent di ide kaldrum pokosit, vidi se nadaleko. I što mu najčudnije, nigdi živoga komarca. Za dram stigo i do kombinata i tamo sve lipo, nisko, ravno, pokosito. A samo pri par dana tu bijo šibljak. Vidi i dalje, skroz do ćuprije, sve uredito ko nikada. Okrenijo se natrag. Vitrića ni daška, pa brzo došo i do sela. Kroselo ni baš jako pritisko pedale, veli možda će kogagod i trefit, pa će malo podivanit. Ni imo sriće, nigdi žive duše, jedino projde digod koja lemuzina. Čudno mu, nigdi ni kerova, a do pri dan dva bili ji puni sokakevi. I to nikaki bisni, znali se zatirat i za biciglom i za lemuzinom. Tako prošo i selo, na druge strane atara kaldrum se crni ko zmija međ zelenom travom, isto friško pokositom. Nema više ni noga šibljaka što se do niki dan navijo na kaldrum, izgleda mu ko da ga niko najedamput prino u kakugod državu što je kako triba, di se sve vako uređiva svaki dan. Pedali i sve se škobi ispod brkova. Došo i do centra, pa veli malo će sist na klupu što metnita oma nuz krstopuće. Biciglu naslonijo na drvo, nek mu je na oku, u selu se jako kradu u poslidnje vrime. Sidi, gleda, centar baš uredili. Trava pokositama na dva prsta, ravno ko staklo, nasadito cvita, šareni se nadaleko. Jedino fali svita, dice najviše. I što ji ima, većinom nikaki crnpurasti. Malo sidijo, naišo jedan poznati iz varoši. Dobar š njim još o vrimena ka se svit ni dilijo ko danas. Bili parovi, jedno vrime zajdno i momkovali, zajdno bili u partije što onda bila jedina u države. Vaj u najlipši godina, oma nikako ščim počeli vi poslidnji ratovi, ošo u varoš na državne jasle. I bome, u cilomu kraju, na pedes kilometeri ukrug, dugo vedrijo i oblačijo. Ka na izbiranju zadobili vi što vladu danas, on samo napušćo staru partiju i prišo ko nji. Misto za jaslama ni ni minjo, pa ga vi isela moru slušat, štogod on reko. Nema tu ko kako oće, domaće niko ništa ni ne pita, ako napravu štogoda što on ni aminovo, lako mož otfrknit. Svit isela samo uredno sve mora plaćat, a kako će se trošit, niko ji ni ne pita, nit oće čut ako štogoda sami kažu. Sijo i on nuz bać Ivu. Veli malo ćedu se podivanit, već se davno nisu vidli, a misli se, jako bi mu valjalo privuć ga ko njega u partiju. »Dobro, pajto, štaj to sve tako uredito, nikaka se vlast ni minjala, niko novi ni izbirnit, a gle, centar nam ko za izložbu«, oma ga dočeka bać Iva. »E, moramo tako, sutra će u varoš dojt Najštosezasve pita, pa će projt i kroz vaše selo. Ne bi baš bilo lipo da ga dočekate naki zapušćani kaki ste bili«, veli pajta i samo se škobi ko friška mlada. »E, pajto, ako si već taki mogućan kaki kažeš da jesi, zašto mu nisi reko da nam projde kroz sve sokakeve, možda bi nam onda i uredili cilo selo«, veli bać Iva, lati biciglu i uputi se doma. Pajte ni ruku ni pružijo.