Arhiv tekstova Arhiv tekstova

Drum...

Faljnis, čeljadi moja. Jevo ja ponamirivo. Bio sam i babica jednoj krmači. Fala Bogu, lipo naprasila, a sad nek da Bog da i odrani pa će sve bit kako triba. Nikako već napabirčit na ove poreze i »dadžbine«, otac i prokarto ko i i izmislio. Ne čudim se opšte ovoj mladeži, čeljadi moja, što lipo spakuju bućure i odu u bili svit. Ta tamo i ako se ne provedeš baš kako si zamislio, ni ti kriv barem sav svit. Dobro je divanio moj pokojni baćo, on je uvik kad je kogod kazo štogod na kaku nepravdu »Ta šta se čudiš, ko će koga neg svoj svoga«. Al opet kad čovik gledi tu televiziju, odno je andrak, pa sve nam lipo i medeno, samo što nam ne padaju šećeri s neba. I to ne makar kaki već oni fini zapakovani u šaren papir, pa samo malkoc digneš glavu, zažmiriš pod sunce i vikneš »negro«, jal »svileni, krumpiroški, jal papren« i ono ti napada pun šešir, u dva ne mož ni stat. Doduše, ja bi moro zapovidit kake mekane jel nemam zubi pa ne možem grist, a ne volim sisat šećer. Niki dan padala kiša kugod luda, pa ko velim sam sebi iđem malkoc priko dana i ja pogledat televiziju, ni ovako ne mož ništa radit. Kako sam otvorio, ono naš stoji i divani. Nisam oma ni skonto šta je dok nisam vidio da nji par drima, par gledi u telefone, jedan čopor se okreće i divani štogod. Velim sam sebi »aha, ovo je kandar kaka skupština«. Glavni divani, pa divani, pa divani, ja sam moro jedno četri puta ić napolje... on furtom divani. Triba to i izdurat, čeljadi moja. Samo stat i divanit, a ne izać čerez sebe. Niki sam se, borme, i uvirio da nije lako bit političar. Ja, borme, ne bi mogo nikako. Ta puko bi, jal bi ovi oko mene popadali. Ta dosta od divana, ionako nije naminjen nama običnim čeljadima. Od tog što se izdivanilo ja borme polak nisam svatio ni razumio. Neg, jeste l vidili, čeljadi, opet se već po devetnesti put opravila »Lira naiva«, ono skupljanje i druženje narodni pisnika. Sad je bilo u onoj maloj varoši u Surčinu, domaćinskoj, kugod u Ivković šoru. To vam je tamo di uzleću i sleću krilatice. Bio i ja, borme. Još sam se i slikovo da mi ostane za uspomenu. Ha, sad se čudite. Ta, vite da ja svudan imam poznatog svita. Ne kaže zabadavad moj Periša da se već boji otvorit pivo, boji se kaže da i otaleg ne iskočim. A na »Liri« je bilo samo tako. Sve kako triba. Bilo nas sa svi strana. Za to se već, kugod i uvik, postarala naša snaš Kata i njezin Ervin, a drago mi da je sve više i više mladi, čak i dice. To nam divani da se nećemo tako lako dat utrnit. Ta di bi, pa priživili smo mi i veće majstore; turali su klipove u točkove od naši paorski kola i fajin veći kraljovi i političari od ovi sadašnji pa nas nisu otrli a borme se ni ovima nećemo tako lako pridat. Eto, samo da još uspijem dospit vidit i ono novo Marjanovo pozorište, bilo u Bunjevačkom kolu, al nisam dospio. Pak, kad se ponovo sigralo obavezno iđem ako Bog dragi da. E, sad moram ić namirivat. Odavno je već vrime, a ja se zadivanio. Čudi me da snaš Jela ne viče već di sam. Ajd zbogom, čeljadi moja.

  • Hrvatsko Nacionalno Vijeće
  • Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata
  • RS APV Pokrainska Vlada
  • VRHRS
  • DUZHIRH
  • Hrvatska Matica Iseljenika
  • DigitalDay