Arhiv tekstova
Zgodio...
Faljnis, čeljadi moja. Jeto, našo ja malo vrimena pa ko velim ajd da vam se malkoc javim, neću bit valjdar dosadan, al tolikog mi se tog trevlja da ne možem oćutit. Joso sidi ode do mene na šamadli pod zabatom, izašli smo vamo od sunca na pripeku kugod gušterovi. Dojadila već ova zimetina i Bogu i svitu, a da budem iskren, čeljadi moja, ako vako nastavi, ja ću moždar s ogrivom izvuć do kanikule al dalje ne znam šta ću ložit. Moram vam se pofalit: oprasila mi se jedna krmača, fala Bogu, a još triba dvi u dvi nedilje. »A šta si dosadan već sotim našim paorskim divanom, kugod da svit zanima naš paorski divan i muka. Ded, divani štogod malkoc nako svicki. Ne vidiš da sad mi paori nismo više u modi?«, veli mi moj rođo Joso. Čisto se našo niki i uvriđen što ja eto divanim o ovim našim običnim svakodnevnim brigama. Vid ti njega. Ta Josina se niki pogospodio, pa i niki divan zgodio. Kugod da je kaki mitingoš. »Ti, rođo, niki baš zgađaš divan. Da nećeš još i kaki ‘ričnik’ napisat kako si se latio i opleo po našim seljačkim zgodama. Doduše, ne bi me ni čudilo. Ko sve danas piše kojikake ričnike, ta i knjige. Da se kogod dositi, pa da i tvoj divan turi digod u kaku knjigetinu. Samo ovo što sad pišu nije vridno ni vire ni pare. Ne daj, Bože, bit u koži dice što će to morat učit.« Joso se ne da, borme, zbunit, pa se obrica natrag: »Ta, mož ti, Braniša, divanit koliko oš, al oni jeto izdali«. Ha, moj Joso! Ta, izdo bi ja do sad dvajst taki knjiga da iza mene stoje toliki novci. Al šta to vridi kad je skroz drukčije neg kako je naš svit divanio. Toliko ima izgustirani riči da te Bog sačuva. Dide bi nam se privrnile u grobu kad bi mi tako prodivanili. Kad bi čovik krenio tamo od Bikova, pa priko Gornjeg i Dolnjeg Verušića, pa prugom priko Pavlovca, Od Naćvina do Đurđina, natrag nuz Puvalove salaše, već bi nakupio jedno dva ričnika! Tavankut, Bajmak, Garu, Mirgeš, Šebešić, Malu Baju i dalje da ni ne divanim. Ta mogo bi napisat barem toliko debelu knjižurinu kugod što je onaj napiso o ratu i miru i o onoj ženi Ani što se švalerala. Moj dida je imo tu knjigu na salašu, dobio je od onog brata iz varoši što je bio zdravo učan. Al se, nažalost, nije sačuvala. Kad je bila ona velika kriza posli onog rata s artijom za cigaretle, dida je popušio skoro skroz. Ostale samo korice, one se nisu dale smotat. Nagrajso bi, borme, i molitvenik »Slava Božija« samo da ga majka nije sakrila pod fijoku od dolafa. »E, tu si u pravu, moj Braniša«, veli mi Joso pomirljivo. Valjdar je vidijo da sam se nakostrišio. Ne tribaju pravit makar kake novotarije. Lipo su učene glave kadgod kazle »ovo je književno, a ovo je narodsko«. Naša bunjevačka ikavica je samo divan naši dida. Mi ga tribamo čuvat, nigovat i s njim divanit što je više moguće a ne od njeg pravit sprdnju i komendiju. A ni naše poriklo ne triba izgustiravat. Mi smo što smo i bili. Zna se dobro otkaleg smo došli i šta smo, piše u starim učnim knjigama. A ove nove, sad napisane za kojikake »potribe« triba dat mom didi da zavija u nji... Ajd, zbogom.
