Arhiv tekstova Arhiv tekstova

Kukurikanje...

Faljnis, čeljadi moja. Jestel se vi nasvetkovali? Ja borme jesam. Kako otkaleg, kaki svetac. Kad upalim ovu spravu s koje se vidi cio svit, ono samo niko čestitanje pa slavljenje: jedan Uskrs, pa Đurđev, pa Markov, pa drugi Uskrs, pa opet Đurđev, da čovik ne poviruje. Stalno se samo ide i pije, a stalno divanimo da smo siroti. No, svedno. Imam i druge nevolje, čeljadi, a sam i sebi napravio. Nano me andrak da se rišim morkača, a pošto volim da mi se štogod šeta po avliji, ja na golupčijoj peci kupio koju kredliku lani u proliće. E, eto nevolje. Tog se naleglo, samo ispadaje kugod da i prave ode u ovoj zoni, al tušta kvalitetnije, sve seriski. Jedna kvočka iđe iz slame i vodi čopor, druga iz ditelne vodi čopor pilića, treća iz badnja kuružne i sve se odrane, a kad čovik kupi ove obične vaća i sve heptika za heptikom. Te se smrznu, te se izgube pa i švraka odnese.
Ja sav radosan: puna mi avlija tog patuljastog pileža. Al, oš andraka. Ovog prolića oni počeli kukurikat, pa sve jedan za drugim, sve se natpivavaje kugod ovi pivači u tim zvizdama. Ta šta kast – glasniji su neg naši političari kad donose kake nove zakone s kojima će oplest po nama sirotinji. Ta kukuriču sve u šesnajst, i to rano zorom, čim sunce izlazi. Išlo to tako par nedilja; ja već bisnim al još ćutim. Doduše, ja i ustajem rano, tako sam naviko. Al komšije ne. Borme trpili dok trpili i jedared iđe ti moj Joso prvi, sav podbuo, kugod da je s buretom spavo pa oma s taraba na me zlim: »Jal ti, rođo, ko mu njegovog, oćeš se već ti kojikako rišit tog tvog nikakog pileža jal ću se ja morat selit sa salaša! Ta počmu kukurikat još u ponoć, očli nam već živci skroz naskroz. A da ti kažem da ima i taki što već spominju ove nove opštinske rendere. Ne daj, Bože, da još i kaznu platiš, a moš još i robijat za par pivaca«. I tako ja velim mojoj snaš Jeli da ćemo mi nji povaćat; bar pivce pa lipo s njima u čorbu jel za drugo ni nisu. Al, oćeš andraka. Kako mi jednan čoporić skobili pa ćemo vaćat, oni prnu na košinjac, s njega na košaru i promine misto začas, kugod političari partiju. A mi borme nismo vridni baš toliko trčat, avlija velika. Av, čeljadi moja, al sam koji put susto. Taman potrčem za njm i kontam sad ću ga zgrabit kad on samo zašara livo-desno kugod moj drugar Paša Deda kad iđe biciglom posli po litre rakije. Jedva mi to kojikako, najviše noćom, povaćali, ispoklanjali i rišili se nevolje. Nikad više se Braniša neće mećat u pilež. Još ću se i zavitovat kod župnika da mi ni na pamet ne padne dovlačit tako štogod na salaš. Eto sad mi se smije cijo Ivković šor, samo mi fali da me ne ispradače Kredlan jal tako štogod, a konteni se uvik nađe. Nikad ne zna čovik di će bit izvikan i kad se ne bavi političkim divanima. Mož se, eto, stradat i od pileža. Eto ja vam izdivanijo moju muku i nevolju, pa sad iđem namirivat a vi mi budite dobri i ne dajte se. Zbogom.

  • Hrvatsko Nacionalno Vijeće
  • Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata
  • RS APV Pokrainska Vlada
  • VRHRS
  • DUZHIRH
  • Hrvatska Matica Iseljenika
  • DigitalDay