Arhiv tekstova

Opet biciglovanje..

Faljnis, čeljadi. Jeste, dobro ste proštili, eto ovi uskršnji praznika ja našo vrimena, i onako ne valja ništa radit. Gostivi nije ni bilo osim dice na užni, a oni brzo poodlazili; čekaju i oni svoje goste i društvo, a ja lipo podmazo biciglu friškim olajom i kenjačom, naduvo gume, prominio na jednoj što mi stalno iskače iz obruča manilu i gasa u atar, onako da se sitim onog lipog vrimena, da obađem njive i dolove. A borme imo sam šta i vidit, čeljadi moja. Iđem ti ja vamo prema Pavlovcu i Rvackom Majuru, a Bećar atar odoran skroz do panja, ostali samo vagaši a taj atar je ako se dobro sićam širok cili osam meteri. Al pak, nek odoru ljudi, bar ne raste korov i kojikake ambrozije, jel digod nije uzoran skroz je užas Božiji koliki je parlog. Ovako se barem hasnira, a ni korov se ne koti, svima dobro. Državi, čeljadi moja, niko nije nadavo, a nikako se uvik slome kola na seljaku. Obašo sam ja tako fajin okolo, pa naišo na nike plastenike, u njima korov, manio se čovik. Kažu mi niki traktoristi što se latili polivanja tek niknuti kuruza, ja njim nazvo »Faljnis, mož to tako«, a oni se niki osramotili pa će mi natrag »Amen, Braniša, ta znamo mi da ne valja danas radit, al šta ćeš, eto ne možmo sastignit, dica nauzimala zemljurine pa nismo sad vridni sastignit«. Hm, kontam se ja u sebi, al niste se sitili zaposlit jednog jal dva čovika da sastignete poso a i oni zarade koji dinar. Traktora imate pet-šest, a samo ste dva vridni odjedared potirat kad ste dvojca. To sam samo pomislio kad sam sašo s bicigle da razgledam malkoc žito, a borme žito rđavo, čeljadi, bar ode na severu Bačke. Rđavo. Već je fajin njiva pod žitom dobilo gaće, žuti odozdol, nije nabokorilo pa neće bogzna ni zrna bit. Pala mi oma na pamet ona falenja, kad se ovi što ni ne znadu šta je šta, ječam jal žito a side u Ministarstvu poljoprivrede i viču da će rodit ovoliko, pa onoliko, pa biće viškova, oblizivaju se već koliko će bit deviza od izvoza. Al se niko, čeljadi moja, ne pofali koliko će od tog dobit onaj što se znojio na toj njivi, koliko će dotrvat seljaku. Hm, borme ne valja nam poso, niko se ne sekira s malim čovikom, pogotovo nas na selima i salašima. Nas se samo site, a ondak zdravo dobro znadu izračunat koliko imamo kvadrata zemlje i naplatit porez i kojikake izmišljene reštancije kugod što je to odvodnjavanje. Eto, iđem tako natrag u moj Ivković šor i ovo moje biciglovanje početo s radošću a završilo se nikako bisno. Kad čovik počme gustirat malkoc dalje od nosa, oma se razočara sam u se a ondak i na cili svit. Eno vidim ovu moju dvojcu pajdaša, Josu i Perišu. Staću malkoc da odmorim pamet od ovi teški mozganja, a od nji ću cigurno čut štogod pametno. Obadvojca su bili na nikim seminaru pa da vidim šta su upantili. Mada... zdravo sumnjam. Nisu naše godine više za učenje. Doduše, ni za poso nisu, al radit još moramo, jel kandar penzija neće do smrti. Al više ne pantimo ni šta smo užnali, a kamol ić u škulu. Zbogom.