Arhiv tekstova
Kuma Tunu odavno vozu
Bać Iva se probudijo i metnijo kafu. Jutros mu se ništa steškalo ščim je pristavijo. Oma se sitijo, njegova će kvečeri na put. Ope će, ko i lane i priklane, u Švapcku brat jagode. Sitijo se i kuma Tune. Eto, njegova ne mora, dobila posla cila njeva familija oma ščim se učljanili u pravu partiju. Za dram posvršavali i škule. Istina, škule vidli nisu, al to se ne sapi. Sapi se samo naj komatić papira što dobili. Na njemu lipo natrukovano šta su izučili, al to baš ni oni ne znu rastolmačit nomu ko ne razumi pa pita. Kum Tuna lipo avanzovo i na poslu i u partije, a otkako se priselili u varoš i u crkve. I to i u jedne i u druge. U ve što u njoje krstit, ščim isposlovo da jim država utruni koji dinar, oma unišo u nikaki crkveni odbor. Popa ga sam izbirnijo. Ni mu to bilo dosta, pa isprid partije unišo i u odbor o ne crkve što njevima celivu ruke i najveći u ve države. I on i njegova sad na svake mise u prvi redova u ve crkve di krstit. Redovni i u ne druge, a u države prve i on i njegova, a bome i sva dica i sva njeva dica. I tamo u prvi redova. A lane na crkvene slave bijo i kum. Prvać bijo ko bać Ive i njegove, išo natrag isprika. Bijo na nikake koferencije, pa veli da ji malo obide, ka već prolazi kroz njevo selo. Njima dono kesicu kafe, a curama žvakaće i po čokoladicu. »Ta kume, nisi se tribo trošit, a i naše cure tako štogoda već davno prirasle. Ko da ne znaš koliko jim godina. A nisu više ni doma, ošle svaka svojim putim«, veli bać Ivina i nalje mu polučak. Znade da mu to najslađe, jal tamo di ošo iz polučaka se ne pije. Ponudila mu da ostane na ručku, kuvaće nasuvo kompirma. »Ajoj, otkad toga nisam jijo, a voljijo sam otkad znam za se. Samo, moja to nikada neće pravit, veli ni red da nam kogod naide, a mi jimo tako makaršta. Misliće da nemamo za pravo jilo«, veli kum Tuna, a oči mu oma sinile. »E, moj kume, imadeš ti u punđelaru za svakaka jila, al kanda nemaš u glave«, promrnđo bać Iva, više sam za se. Kum Tuna se napravijo da ništa ni čo, samo naljo još jedan polučak i izdunijo ga nabelo. »Nego, kumo, mislijo sam i na tebe, obi tila it radit u varoš? Eto, vaj naš se izborijo da nam se fabrika što naklane napravita proširi, al da vidiš zla, triba dosta rabadžija, a nema. Pa, akoćete, možem isposlovat da primu u nadnicu i tebe i obadve cure. Ne morate baš ko Švabe it zaslužit kruva«, veli kum Tuna i nalje još jedan polučak. Bać Iva gledi nako ispod oka, pa se misli da drugi put ka dojde kum Tuna, ne triba bocu ni ostavljat nastalu, triba mu otit još i do varoši. »Kume, jal ti tiraš lemuzinu?«, nakašlje se bać Iva i pita ispod glasa. »Ta idi, kume, znaš da mene već odavno drugi vozu. Naj što tira eno drimlje naskaku«, veli kum Tuna i ope se lati polučka. »Bome, kume, idem ga zvat unutra. Niko ko mene nikada ni spavo u lemuzine na ćuprije. Neka samo sramotit ni mene, ni moju kuću!«, veli bać Iva. Kum Tuna se zablendo u njega, pa se digo i izašo. Ni reko ni zbogom. Zaboravijo i na nasuvo kompirma. A bać Ivina će ope u Švapcku, ne triba je kruv kakoga nudi kum Tuna.
