Arhiv tekstova

Više vridi knjižica o partije neg diploma o škule

Bać Iva ne zna više šta bi reko zovo proliće. Ščim pročita kojugod stranicu natrukovanu na sokoćalu, snuždi se. Znade da ni ništa bolje neg što taj što natrukovo veli, zoto sve više zabrinit. Veli njegove, sve mu nikako meriše nono što već prošo. »Ta idi, mani se, otkako si došo u te nike ozbiljnije godine, samo njušiš nikako zlo. De se malo proštodiraj na našu dicu, vidiš koliko se znadu svemu radovat. A i šta jim fali? Radu, obadve lipo zaradu, vidiš da su i one i njevi derani, ka nam dojdu, uvik dobre volje, uvik u našu kuću unesu radost«, veli njegova jutros dok su pili prvu kafu zotaj dan. »E, vidiš, mene drago što one lipo radu i lipo zaradu, al bi mi bilo još draže da radu u našemu selu, jal tude digod u koje varoši blizu našega sela. Sve bi bilo drugače ako bi one i njevi derani tude lipo zaradili, pa se ovinčali, pa imali male, a mi naše penzijice, pa bi lipo čuvali unučad i samo jim udešali«, veli bać Iva i srkne malo kafe. Zagledo se kroz pendžer, a njegova opazila i da je dlanom otriso oko. I njoje se skupila nikaka guka u grlu, pa je divan baš i ne ide. »Ta, šta će dica i tu u selu i u vima varošima okolo, viš da sve propada. Viš i da svi, ako su i malo otpravni, bižu trbuvom za kruvom. Pa nisu vada naše baš najneotpravnije, pa da se ne možu odvojit o matrne suknje?«, veli njegova i lati se kafe. Mogla ona tako mirno divanit, čeljade bi naoko reklo da baš i nema tako mekanu dušu, al bać Ive ni mogla zamazat oči, izdala je suza što kapnila u kafu. Ko će znat bolje o njega koliko je oduvik bila za curama, kolike noći probdila za mašinom, samo da one imadu sve što voljile imat. A sad vazdan divani i sebe i drugima, Bogu fala što jim tamo di su, bolje neg vamo. A jedino naj što š njom pije prvu kafu svako jutro, može je se zapiljit duboko u dušu. Duboko izdanijo, pa se ope zapiljijo u sokoćalo. Divan mu skrenijo tamo di baš i ni voljijo. »Gle samo u koliko varoši se već proširilo vo špaciranje, možda će se i isplatit, možda će, ka to uvati većega maha, i vi naši vladari malo omekšat, pa će nam bit lakše. Eto, vada se sićaš kako se špaciralo i pri dvajspešes godina, i pri osmnajsdevetnajs, pa se, bome, puno toga i prominjilo. Došli novi vladari, u fabrike došle nove gazde, na paoršage novi paori. Svi pokupovali no staro što ni valjalo, pa velu svima će bit lipo ka oni stanu gazdovat. Lipo oni izmudrovali i kako će mladima dat posla, pa će ji zadržat tamo di su i došli na svit«, veli bać Iva. »Bože, jal stvarno tako misliš, jal se malo praviš Toša? Ajde mi makar reci ko je u našemu selu u poslidnji dvajs godina svršijo velike škule, pa dobijo posov za kojega je tolike godine učijo? A ako i jeste, ščim bi se vlast prominjila, taj osto brez posla, a na njegovo misto bi metnili kogagod o svoje fele. Baš nigdi više ne vridi diploma o škule, neg knjižica o partije. Zoto nam dica što izučila štogoda vridno i veliko, bižu tamo di je to i na cine, a nas i liču i uču i sudu i čuvu ni što nisu imali kud otit«, veli njegova, pokupi bukarice i otide u kujnu.