Arhiv tekstova
Srpska radikalna stranka – zagovaranje proterivanja Hrvata iz Vojvodine
Vojislav Šešelj i SRS su od početka rata u Hrvatskoj zagovarali mere odmazde prema Hrvatima u Srbiji, odnosno u Vojvodini. Vojislav Šešelj, od juna 1991. godine narodni poslanik Skupštine Republike Srbije, najkasnije od avgusta 1991. godine je u svojim govorima eksplicitno pozivao na proterivanje, progon i prisilno premeštanje Hrvata iz Srbije.
Princip retorzije po Vojislavu Šešelju
Šešelj je proterivanje i progon Hrvata nazivao »dobrovoljnim razmenama«, »civilizovanim razmenama« stanovništva i imovine Hrvata iz Vojvodine sa Srbima izbeglim iz Hrvatske. Šešelj je to objašnjavao principom retorzije i time progon Hrvata iz Srbije pokušao da svede na administrativnu meru. Ovakvo tumačenje retorzije, instituta međunarodnog prava, zapravo je predstavljalo zloupotrebu tog prava i koristilo se kao paravan za etničko čišćenje, proterivanje, progon i prisilno premeštanje.
Vojislav Šešelj je svoje viđenje principa retorzije opisao već 1. aprila 1992. godine, kada je u govoru pred Narodnom skupštinom Srbije rekao sledeće: »Ako jedna država istera pripadnike nacionalne manjine sa svoje teritorije u drugu državu, gde živi većinski deo tog proteranog naroda, po međunarodnom pravu dozvoljeno je primeniti tu odmazdu i izvršiti kontra-proterivanje nacionalne manjine one države, koja je već proterivala.« Dalje, Šešelj nastavlja: »[...] po istom onom pravu po kome je Tuđman proterao Srbe iz Hrvatske, mi ćemo proterati Hrvate iz Srbije. I nećemo dozvoliti da Hrvati kao danas u Slankamenu svoje stare, razrušene kuće, kuće pretvorene u štale nude Srbima, izbeglicama u zamenu za vile na jadranskoj obali, koje su svi morali da napuste. Hrvati u Slankamenu, Zemunu i drugim mestima neće imati miran san, dok se ne presele, jer mi srpske izbeglice iz Zagreba, Rijeke, Varaždina i drugih hrvatskih mesta moramo udomiti, moramo im naći krov nad glavom i moramo im nadoknaditi onu štetu, koju su pretrpeli kada su isterivani iz svojih domova.« Odgovarajući poslaniku Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini (DSHV-a) Antunu Skenderoviću, Šešelj je naveo: »Nećemo vas ubijati, razume se, ali ćemo vas lepo spakovati u kamione i vozove, pa se snalazite lepo u Zagrebu.«
Princip retorzije, odnosno prisilno iseljavanje Hrvata, zagovarali su i drugi članovi SRS-a. Tako je Milan Bačević, tada poslanik u Saveznoj skupštini Jugoslavije, na tribini SRS-a u Novom Pazaru u julu 1992. godine izjavio da iz Srbije treba iseliti onoliko Hrvata koliko je Srba iseljeno iz Hrvatske, a kao primer je naveo da se u Beogradu nalazi 6.500 penzionisanih oficira Hrvata koji uživaju sve privilegije. Milan Bačević je od maja 2012. do jula 2012. godine bio savetnik tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, a danas je član Predsedništva i Glavnog odbora Srpske napredne stranke i trenutno ambasador Republike Srbije u NR Kini.
Bivša potpredsednica i generalna sekretarka SRS-a Maja Gojković, koja je ujedno obavljala i funkciju predsednice ogranka SRS Vojvodine, tokom suđenja Slobodanu Miloševiću dovedena je u vezu sa dešavanjima u Hrtkovcima. Zaštićeni svedok C-047 je, naime, u iskazu u tom predmetu tvrdio da je ona krajem 1991. godine prisustvovala sastanku na kojem su Šešelj i rukovodstvo lokalnog SRS-a razgovarali o proterivanju Hrvata iz Hrtkovaca.
Ubrzavanje razmene
Pozivajući se na ovo svedočenje, Tužilaštvo MKSJ je osporavalo Šešeljev zahtev da Maju Gojković imenuje za svog pravnog savetnika. Tužilaštvo je zauzelo stav »da je Maja Gojković osumnjičeni, čak mogući saizvršilac optuženog«, kao i da bi mogla da se ugrozi bezbednost svedoka ukoliko bi joj se omogućio pristup materijalima iz procesa protiv Vojislava Šešelja. Veće MKSJ je uvažilo ove razloge i svojom odlukom odbilo zahtev Vojislava Šešelja da Maju Gojković imenuje za svog pravnog savetnika.
Maja Gojković danas obavlja funkciju predsednice Narodne skupštine Srbije i članica je predsedništva vladajuće Srpske napredne stranke.
U martu 1992. godine predsednik Srbije Slobodan Milošević je izjavio da od opozicionih lidera najviše ceni Šešelja. Kao razloge za to Milošević je istakao da su SRS i Šešelj finansijski nezavisni od inostranstva, kao i da je Šešelj »dosledan u izražavanju svog političkog mišljenja«. Nakon izbora u decembru 1992. godine, SPS je zajedno sa SRS formirala manjinsku vladu i u tom periodu su ove dve stranke intenzivno sarađivale.
U septembru 1993. godine je došlo do političkog sukoba između Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, što je dovelo do privremenog razlaza SPS i SRS.
Specijalni izvestilac Komisije UN za ljudska prava Tadeuš Mazovjecki je u izveštaju o stanju ljudskih prava na prostoru bivše Jugoslavije iz februara 1994. godine ukazivao da vodeće političke ličnosti u Srbiji, poput Vojislava Šešelja, u javnom životu i u medijima u Srbiji pozivaju na versku i nacionalnu netrpeljivost. Takođe je naveo da je potpirivanje netrpeljivosti i nacionalnih predrasuda bilo posebno rasprostranjeno tokom predizborne kampanje za parlamentarne izbore u decembru 1993. godine, kada je veliki broj Hrvata zbog pritisaka već napustio Srbiju.
Međutim, Vojislav Šešelj je tvrdio da njegova stranka i on nisu proterali hrvatsko stanovništvo, nego da su »propagadnim naporima malo ubrzali tu razmenu«.
Uprkos saznanjima koje je državni vrh imao o aktivnostima Vojislava Šešelja i njegove Srpske radikalne stranke u Narodnoj skupštini i van nje, ni on, niti njegova Srpska radikalna stranka, nisu bili ni na koji način sankcionisani za pritiske i nasilje nad vojvođanskim Hrvatima u periodu od 1991. do 1995. godine.
