Arhiv tekstova

Ne viruju svi u sve

Bać Iva još nikako pri Božića na sokoćalu vidijo puno svita na korziranju u glavne varoši. Al samo na sokoćalu. Komšija bać Joza, što povazdan visi isprid televizije i čita ne novine što najmanje koštu, veli to ni istina, ščim ni nigdi obnarodovano. A ne novine u koji jeste, više koštu, pa ji ne kupuje, ni ne čita. Džabe mu bać Iva divani da sve to obnarodovano na sokoćalu, on samo odmane rukom i veli ništa ne viruje tima novima vražjima napravama. »Sve to đavol izmudrovo da nas zavede tamo di ne bi tribo«, veli mu niko jutro ka došo na kafu i rakijicu. Obilazili se oni, lipo se slagali, cili život bili dobri komšije. Bać Joza i njegova stariji o bać Ive i njegove dvajspešes. Uzeli se baš ne godine ka bać Iva došo na svit, a brzo kupili i kućicu u komšiluku. Dice jim Bog ni do, pa ostarili sami. U mlađi dana okupljali male i o rodova i o komšija. I dica ji jako voljila, ugađali jim u svemu. Tako se bać Iva više otranjivo ko nji, neg doma, a tako i bać Ivine cure. I uvik prvo išle ko nji vidit šta jim dono Anđel jal Zec. No, nisu ni oni njima nikada ostajali dužni. Bać Ivina, ako bi pekla kakoga kolača, uvik bi jedan tanjur odnela i njima. Ako bi se štogoda kuvalo u kotliću, uvik bi se našla jedna olbica i za nji. Ni jedne karbine nisu prošle, a da i njima ne odnesu komat mesa, kobasicu, urku i olbicu škvaraka. Tako bi i bać Joza i njegova njima. Danas u komšiluku ni nemu mlađe čeljadi, što bilo, razišlo se po bilomu svitu. Za dram došlo vrime ka bać Iva i njegova ostali najmlađi. Malo, malo, bać Jozu i njegovu triba ništa poslužit. Godine pritisle, ošlembavilo se, pa nisu ni za otit dalje o dvora. A i na dvoru, malo, malo, pa niko o nji dvoj spade. I onda ko će, neg jedno o nji dvoj. Al Bog vada uvik udesi da sve bude kako triba. Bać Joza i njegova nisu bili o ni što dok dišu ne pišu. Pridali se dicama o njezne sestre, nisu imali komu drugomu o najbliži rodova. Vi se sad nastaru za sve, jedino jim nisu došli u kuću, stari nemu volje zoto. Velu, najbolje da su sami dok možu. A ne vidu da ne možu. I to jutro bać Joza jedva dopuzo do nji, papuče mu se jedva vuču za nogama. Baš ga kopkalo da vidi šta se to znade obnarodovat na sokoćalu i njegovi mu znadu koišta kazat, a to već čo i o bać Ive. »Evo, gledajte koliko se svita već korzira i to u sve više varoši. Eto, u petak bila puna korza i u naše općincke. I za korziranje se sporazumili i za drugi petak i treći i... doklegod bude tribalo. Bilo i svita iz našega sela. Reklo mi i dosta nji što nemu sokoćala da nisu znali, al velu neće više propušćavat korziranje, doklegod ne dojde do noga brog čega se korzira«, veli mu bać Iva, pa stane na sokoćalu tražit još novoga. »A jeste čuli da će va naša vladarica i njezna divojka imat malo?«, pita bać Ivina i metne prid njega kafu. »Idi, curo, tebe se kanda baš ništa smantalo! Baš vazdan gledam televiziju i čitam te moje novine, al tako štogoda ni nigdi obnarodovano«, veli Bać Joza. Samo se prikrstijo i otpuzo doma. Zaboravijo i kafu popit.