Arhiv tekstova

Pateka...

Faljnis, čeljadi. Av, ne pitajte me kako sam. Ta nije dobro, uvatila me nika benga, cio dan se vučem po avliji kugod njunjava kokoška: šmrcam, kijam i kašljem sve u šesnajst. Ta šta se to trevlja sa svitom – ne znam. Svi smo ode u Ivković šoru niki kunjavi, boleština se navrla na nas, a i di će neg na sirotog čovika a vamo još i matorog. Prija koji dan ajd ja u varoš, ko velim cocijalno ni nemam pa ću otić u pateku kupit kaki lik, znadu one gospoje već šta je to. I tako i bilo. Naduvo ja lipo gumu na pridnjem točku od ove moje matore bicigle, lip niki dan pa začas stigo. Uđem ti ja u pateku i velim »gospoja, ja kašljem i kijam pa mi dedte štogod da se okrljam«. Ona će meni, vidla valjdar po divanu s kim ima posla, »jel imate vatru?«. Daborme da imam, stalno nosim paljač, nikako već da se odviknem od duvanjenja. A ona u smij, pa veli da nije to pitala već jel imam temperaturu. Ja velim da smo na salašu poslidnji toplomer razbili kad je deran bio mali, a njemu će za par miseci trist godina. Ona se samo okrenila, pa so te njeve stelažije dovatila pet-šest likova; metnila prida me pa veli »dvi iljade«. Huu, majkuša mu, ta ja toliko nisam ni pono. Velim »dedte izuzmite koji baš ne triba zdravo, nemam dosta novaca«. Tako i bilo. Ona sklonila nuz stranu, ko veli natrčaće to kaki s masnijim buđelarom. Ja ovo ostalo platim, pa ajd na salaš. Nuz put tute oma iza Lešine ćoše susrio sam mog starog škulskog druga Stipana. On vikne, a ja ću sać s bicigle i kako sam zavrnio nogu priko muške vaze čakčire mi se skroz razvukle na nezgodnim mistu. Huuu, te sramote! Srića pa niko nije naišo da vidi moj poderan tur. Stipan u smijanje, veli »ta nije to ništa, druže moj«. »Kako nije ništa?«, ja srdito, »Ta ova moja valjdar nije svezla konac u čvor kad i zadnji put krpila«. On se izdrečio ko ovan na mladu ditelnu pa će: »Av, ne krpite vi valdar tamo u šoru još uvik ruvo? Ništa se ne sekiraj, druže, jevo sad ću te ja odvest pa ćeš ti napazarit čakčira i čega oš i to za ništa novce. Ta, u varoši se to odavno ne radi otkad ima ovi ‘sekund hend’ dućana«. Aaav, znači to je to. Ta stoput sam naišo i proštio, a ni na pamet mi nije palo. Ja mislio da tamo prodaju satove jal štogod s vrimenom. On u smij i uvede me u taj dućan. Ja se onako porebarski uvuko da ta gospoja ne vidi moje čakčire odastrag. Stipan mi oma našo tamo dvoje-troje, pa veli da probam. Tako i bilo. Ja isprobo i stoje ko salivene. Neću i ni skidat. Oma sam odpečio postavu na buđelaru da načmem moje tajne novce za koje snaš Jela ne zna. Kad sam pito pošto, osto zinut –jedva cina ko škatulja rđavije cigaretle. Da nije vaki mista, čeljadi moja, svit bi već odavno išo golušav, ja vam velim. I tako vam se ja razišo sa Stipanom, veselo odverglo na moj salaš a odvešću i ovu moju pa je zaodit od glave do pete. Neg da ja vas učene štogod prijupitam, valjdar ćete vi znat kad mi neuki ne znamo: kako to da naši odozgor stalno divane da smo mi u svemu naj, da stalno pobeđivamo sve i svakog, a moramo se zaodivat med starežom? Ajd, zbogom.